Život danas juri nevidjenom brzinom. Sve više radimo, sve više komuniciramo, sve više putujemo, obilazimo, a kad se osvrnemo, sve manje vremena imamo. Život traje sve duže, a sve ga je manje. Nekako migolji, nekako nikako da stignemo da sve uradimo.

Ja sam već u godinama kada mi brzina nije neka posebna želja (sem kada sednem u auto). Valjda sa iskustvom, a pogotovo kada pogledam iza sebe i vidim šta sve jesam ili nisam uradio i ispred sebe i zamislim šta bih sve voleo još da uradim (a znam koliko mi je otprilike još ostalo), počeo sam da razmišljam kako da svoje vreme organizujem. Kako da ne dozvolim da mi vreme pobegne, već da u životu uživam.

Shvatio sam da ne vredi da jurim život. Ne mogu ga stići. Brži je, mnogo. Onda, preostaje mi da uradim nešto sasvim suprotno. Da život usporim.

(prenosim delove teksta sa web stranice cnsnews.com)

Globalna komisija za HIV i zakone Ujedinjenih Naroda predlaže svim zemljama u svetu da ukinu ""kaznene" zakone koji sankcionišu prostituciju - drugim rečima "sporazumni seksualni rad odraslih" - kao i da dozvole slobodnu upotrebu ubrizgavajućih droga, sve u cilju borbe protiv epidemije HIV-a. Takođe, zahteva se razlikovanje trgovine ljjudima za seksualne usluge i prostitucije.

Bangladeš - život i ljudi

april 2006.

 

Kako žive Bangladešu? Kakve su boje kože?

Šta jedu i piju? Indijska ili bangladeška kuhinja? Papričice.

Boišak – bengalska nova godina. Sličnost Šapca i Bangladeša

Biti belac u Bangladešu

Sa posebnim zadovoljstvom ponovo ustupam prostor Florianu - za akciju koja svakako zaslužuje pažnju.

Ako ste jedriličar a približava se 1.maj najverovatnije nećete imati dilemu gde ćete biti u Srbiji za Prvomajski uranak. Tradicionalno, Palić nakon onih uskršnjih, otvara sezonu regata sa većim koeficijentom (za nejedriličare – ako takvih uopšte ima, to bi uslovno rečeno bilo takmičenja na kojim se plasman više boduje zbog težine regate).

I ove godine jedrilo se u klasama od optimista, lasera pa do fina i 470- ke. Prvi dan je  po lepom vetru odvoženo tri trke čima je regata već proglašena uspelom (tri trke je minimum za punovažnost rezultata regate). Drugi dan je prošao bez vetra, a trećeg sa slabim vetrom - tako da je odvožena samo još jedan trka.

 

Pojedinac može imati snage da pokrene ceo sistem!

 

Naša Kru, naša draga Branka kengurica, "žena koja je promenila pravila i pokrenula sistem", od sinoć je nosilac značajnog društvenog priznanja. Na posebnoj svečanosti upriličenoj u Bitef Art Caféu, Disruption priznanje za 2008. godinu dodelio joj je prvi dobitnik ovog priznanja Ivan Tasovac.

 

LunaTBWA je pre pet godina ustanovila ovo priznanje kao deo sopstvenog programa društvene odgovornosti, s ciljem da podrži i skrene pažnju na pojedince i institucije u Srbiji, koji idejama i radom prevazilaze konvencije i iskaču iz limitirajućih zadatih okvira, postižući tako izuzetne rezulatate, kako u sopstvenom, tako i u interesu celokupne zajednice.

 

Barselona inspiriše umetnike.  A i grad sam puno ulaže u kulturu i umetnost. Vidi se to na svakom koraku - gde god je moguće naići ćete na skulpturu, mural, svirače... Pokušaću da ovde napišem nešto o slikarstvu, literaturi i muzici u Barseloni. 

*** 

 

Nema umetnosti bez erotike. 

Pablo Pikaso 

Ako vas put kojim slučajem dovede do Turkua, grada na jugozapadu Finske čiji stanovnici još ne mogu da prežale što je posle jednog od nekoliko velikih požara prestonica odavde preseljena u Helsinki, nemojte se začuditi ako vam domaćini ponude da popijete piće u banci, apoteci, vrtiću, školi ili čak toaletu. Sve ovo su zgrade koje su nekada služile izvornoj nameni. Međutim, s godinama, sve su gubile tu funkciju i onda, i najboljem finskom maniru, praktično i jednostavno korišćene za nešto drugo: pretvarane su u barove koji su omiljena sastajališta lokalaca i posetilaca, ali sa posebnim šmekom vezanim za prethodnu funkciju.

Pre nekih pola godine naišao sam na tvit:
I. S. je dečak koji ima 10 god. i boluje od raka. Potrebni su davaoci O+ i B+ krvne grupe. Za više info obratite mi se u DM. Plz RT

Miran subotnji dan, negde oko 1 popodne. Čovek i žena izlaze iz zgrade u bloku pored "Piramide", sedaju u kola i malom, ne baš prometnom ulicom kreću u posetu. Nakon stotinak metara, otac i majka u svojim tridesetim i dečak od oko 5 godina hodaju ulicom, lagano, klaj, klaj. Vraćaju se iz kupovine.

Čovek im svirne da se sklone. Otac se okrene i opsuje vozača. On zaistavi auto, izađe i kaže:
- Pa, dobro bre, zar baš morate po sred ulice? I još me psuješ.

"Brankovina" je bila i ostala tipičan beogradski restoran, smešten na uglu Uzun Mirkove i nekadašnje okretnice trolejbusa, nadomak Kalemegdana. Za mene i prijatelje iz Kulturno umetničkog društva "Vukica Mitrović", Brankovina je bila mnogo više od obične kafane. Nekih desetak godina, dolazili smo ovde skoro svako veče. 

"Vukica" je osnovana 1952. godine i izvorno je bila kulturno umetničko društvo tekstilne kompanije BEKO. Prvih godina, radila je u krugu preduzeća koje je bilo smešteno u velikom kompleksu na dnu Kelemegdana, preko puta Zoološkog vrta, kod okretnice tramvaja. S godinama, BEKO se širio a poslovni rezultati sve više su stavljani ispred kulturnih potreba zaposlenih, tako da se Vukica najpre preselila u salu obližnje Mašinske škole "Petar Drapšin", a onda smo čergarili u Domu omladine, pa u Mesnoj zajednici "Filip Filipović" na Vračaru i, evo poslednjih 20 godina, u Mesnoj zajednici na Konjarniku. 

Još od ranih dana uvrežio se običaj da se pravo sa probe odlazi u "Brankovinu" na piće. Pravo uz Kalemegdansku kaldrmu, hitali smo onako oznojeni da se zavučemo u svoj ćošak i tako produžimo druženje. Nabijalo nas se po pedesetak u taj deo kafančeta. Upadali smo kao tajfun i stopoštavali se, po dvoje na stolicu ako nije bilo mesta.