Život mi se u Ad pretvorio a svi...

Nije mi više ni do čega! Da baš ne grešm dušu, do neba mi je stalo do moje žene jedine prave ljubavi koja još traje i sina. Ali ništa mi se ne radi! Upravo sam zatvorio izložbu koju sam pripremao više od tri godine i iako sam čak nezamislivo u ovo doba Corone bio zastupljen/reklamiran na televiziji (Kulturni dnevnik,

Buda je više puta ponovio reči: Treba gajiti ljubav, voleti sve što je živo, drveće, životinje i ljude i ni na koji način im ne nauditi, rečju ili delom!

Mnogo pre nego što sam za ovo saznao, hodajući, pomno sam motrio da ne zgazim neku bubicu ili mrava. To činim i danas.

Ali ima još nešto, kako ćete ga protumačiti vaša je stvar, možda ćete biti u pravu a možda i ne. Naime, hodajući, šetajući, izbegavam da stanem nogom na senku deteta, žene ili muškarca koji mi dolaze u susret. Usporim ili ubrzam i preskočim senku. Da li je to neki mentalni poremećaj,

Kenguri sumnje,

Obrnutim redom,

Konzerve nežno otvaraju....

U prvom i drugom razredu gimnazije Slobodan Škerović u Titogradu, razredna nam je bila Bosanka Tomašević, mir i spokoj duši njenoj. Uz to, predavala nam je Istoriju i Latinski jezik. Bila je kao ono što vele Vuk Žena! Energična, stroga ali pravedna, vazda u pokretu, nije joj mig moga promać.

Istoriju i Latinski jezik nam je predavala tako dobro da je slobodno mogla bit profesor na Kembridžu ili Oksfordu. Obrazovana mimo ljude, mene je bilo dovoljno da je koncentrisano slušam da mogu kad me prozove bez po muke da dobijem peticu. Imala je straijeg sina koji je bio razred ispred

Sve koji žele i mogu da dođu na otvaranje moje samostalne izložbe pod nazivom ENIGMA 2. Izložba će biti otvorena u petak 22. septembra u 20 časova u BLOK gallery u bloku 45.

Dobrodošli 

Србија

Ја знам сва твоја лица, свако шта хоће, шта носи,
гледао сам све твоје очи, разумем шта кажу, шта крију.
Ја мислим твоју мисао за челом ти у коси,
ја знам твоја уста шта љубе, шта пију.

Еј, пију од туге, од зноја, од муке,
од ноћи, од сијерка који се тешко меље.
Ја сам у млину, сред буке
жрвња, чуо

Ogrnuta jaknom, posle ručka pije kafu na terasi. Izlazi on sa šoljom  i neupaljenom cigaretom. Seda do nje i pripaljuje cigaretu. Dobro jutro, kaže. Već je pola tri, odgovara ona, dobar dan. Čitao sam dugo, nisam mogao da... zaspao sam oko pola šest. Ona ćuti, gucne kafu i drži šolju u krilu. Jesi li dobro, pita je? Jesam, odgovara kratko. Sanjao sam čudovišan san, leteli smo nas dvoje zajedno, nismo imali krila, nismo mahali rukama, samo smo leteli. Ona i dalje ćuti, zna šta sledi, pričaće, pričaće, kao i uvek,

Pre neki dan sam gledao film u kojem glavni junak, TV zvezda, dolazi u neko malo zabačeno mestance da obiđe grob starog dobrog prijatelja kome nije bio na sahrani i da poseti osobu koja mu je napisala dirljivo pismo. Na njegovo iznenađenje umesto devojčice koju je očekivao, zatiče staricu sa odraslom unukom, devojkom. Starica je oduševljena, ne može da vjeruje da je takva zvezda potegla dugačak put da bi je upoznala. U toplom i prijatnom razgovoru u jednom trenutku ona ga pita kakav mu je bio život izvan TV studija. Sve same sitnice, odgovara on. Na to će starica: Ne,

poznata je Latinska izreka: U zdravom telu zdrav je i duh (razum, pamet). Prethodila joj je grčka izreka: Νοῦς ὑγιὴς ἐν σώματι ὑγιεῖ,  istog značenja, koja se pripisuje Talesu.

U jednom sinoćnjem filmu čiji početak nisam gledao pa ne znam ni naslov, u kratkom intermecu između dešavanja, na zatamnjenom ekranu bi se pojavljivale rečenice koje su na neki način sugerisale buduće događaje. Zapamtio sam ovu: Zdrav razum i nije baš tako zdrav.

Ne treba zapuštati sopstveno telo, preko je potrebno fiskulturirati se a opet, pade mi na pamet lik koji je izmislio i propagirao džoging, pa riknuo u pedesetim godinama zdravog mu života.

Parafraziram Džojsa i to sa namerom jer pričam priču o sebi

Nisam pohađao školu kod Jezuita kao Stephen Dedalus, sledi mala digresija, naime odmalena sam osećao određenu simpatiju prema Jezuitima, pre svega zbog njihove učenosti. Uvek je bilo, ima ih i danas, značajnih naučnika istraživača među Jezuitima u svim domenima ljudske misli i interesovanja. Pomenuću mog omiljenog Jezuitu Ruđera Boškovića. Malo je poznato da su jezuitski naučnici prvi potvrdili Galilejeva otkrića Jupiterovih satelita i da su izvršili važan, možda i presudan uticaj na njega. Tek se poslednjih