Indijska žuta senica, copyright © Nitin Bhardwaj

U prostranoj sobi s kaminom i trofejnim rogovljem sambara u viktorijanskom guest houseu u Chikhaldari (Maharashtra, centralna Indija) još uvek je mrak – telefon me budi u pet... jutro za jutrom, umor se već gomila, ali je razlog za to buđenje bio dovoljan da pređem 6000 km ne bih li po sušnim listopadnim šumama planinskog venca Satpura tragao za jednom sovom... koja je bila otkrivena u XIX veku, pa potom čitavog XX veka bila izgubljena. Pre puta, Nitin Bhardwaj me je pitao: „Šta ako je ne nađemo?“ „Ništa, biću srećan da je tražim. ‘Nije uspeh nagrada za delo, već ono skriva dublji smisao u sebi.(*)’” Na brzinu pijem crni čaj i u šest krećemo.

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

Sitting on a beach under a coconut tree (but not under the very crown, I know that), I am contemplating birding and the meaning of life… Salty breeze comes from the Caribbean, way saltier than any Mediterranean sea breeze. Watching my first Brown Pelicans, I am inhaling deeply and commenting to Sergio Arias how strong the scent is. He answers: “Maybe the ganja those guys are smoking makes it that strong.”

Dole priložena Odluka o izmenama i dopunama Prostornog plana Nacionalnog parka kaže da sad svaki opštinski ćata, koji priznaje samo sud svoje Partije, može da crta nove granice parka i zona zaštite u njemu.

Гост аутор: Воки Васић, oдговор Стевану Николићу

Воки Васић, некадашњи директор Природњачког музеја, члан удружења "Школа за опстанак", CEEWeb за биодиверзитет и аутор, пре две године је о храсту савиначком написао „Дрво живота“.

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno

Bilo je oko 30 učesnika (uključujući i prvu blogersku lastu :), posmatrano je 18 vrsta ptica, a najbolje su bile vodomar, koji se neprestano pokazivao, svaki čas proletao, lovio, pa čak i dva vodomara koji su se jurili nad vodom; i mladi belorepan nad Ratnim ostrvom, koji je malo kasnije, kod kule Nebojše, iz Save izvukao i ribu!

Kašičar © Čeda Vučković

Jutro bez plana, osim da ptičarim negde... U kolima širim mapu – kuda? Možda Pančevački rit? Tamo pronalazim jako visok vodostaj, bez plićaka pogodnih za ishranu ptica, samo dve  gluvare i jednog  velikog vranca i – zaključanu rampu na nasipu! To prosto nema svrhe, pa zovem prijatelja da zajedno obiđemo ribnjak u Barandi, kažem da za 20 minuta mogu da budem kod njega, na šta mi on, tek probuđen, odgovara: „Ne mogu da se našminkam tako brzo“.

Naučni radovi su naprosto dosadni za čitanje. Zato i imaju poglavlja Abstract i Summary, da možete da pročitate ono važno i preskočite sve drugo. Nekako mi se čini da poletarci pri pisanju prvih radova pitaju starije kolege za savet, a ovi ih srežu: Mnogo ti je to zabavno, tako se ne gradi karijera, moraš da se uozbiljiš ako hoćeš da te neko ozbiljno shvati... I tako nauče da je vrhunac stila u pisanju naučnih radova - dosada.

Gost-autor Čeda Vučković

Nas 20 s puta posmatramo centralno jezero ribnjaka Baranda. U pitanju je prostrano vodeno ogledalo gde dominiraju ćubasti gnjurci, liske i riđoglave patke. Među njima je i po koja patka njorka, kao i desetak crnovratih gnjuraca.