Prošlog meseca, u Indoneziji je čovek stupio na Mesec - ili bar zamalo...

 

Prvi januar 2014. S dvogledom oko vrata izlazim iz kuće, pitajući se koja će mi biti prva vrsta na ovogodišnjoj listi. Na parkingu prolazim pored nevidljive ptice, pa nastavljam do svoje zimske pačke, da mi tamo prva fela koju računam postane gačac. Pa ipak, pre toga sam već video jednu. Koju ne računam. Koju ne primećujem. Čija opažanja ne zapisujem. Za jednog strastvenog ptičara, to je neobično ponašanje. Ili možda i nije?

Gost-autor: Čupavo Derište

Svaki put čujem iste reči „E moje dete, ja mogu ovako do sutra da te lažem. Jako je teško biti sam...vidiš mene, kad mi neko dođe, ne umem da stanem sa pričom,“ i sve to izgovoreno sa osmehom na licu.  Kada čovek ostari, a pri tom veći deo starosti provede sam, jedino što ga tada stvarno ispunjava je društvo, razgovor... Gledam svog starog komšiju koji je nažalost ostao bez supruge pre osam godina, samog, jer dece nisu imali, posmatram ga dok pričamo i u glavi pravim scenario svojih penzijskih dana. Da li će mi biti podjednako teško da savladam samoću, ukoliko se i moj život bude odvijao kao i njegov? On sada ima 75 godina, a jedino društvo su mu kokoške i petlovi koje već godinama čuva.

Vrana, copyright © Szabolcs Kokay

Ponovo je to doba godine i telefon mi je samo u prvih nekoliko sati ovog jutra već tri puta zvonio: mi smo našli malu svraku/sovu/napadaju me gačci (u stvari se o vranama radi), šta da radim?

Znate li pogled s Gardoša na zelenu obalu, na rit? Ili sa Zemunskog keja? Ili Dorćolskog keja? Prošetajte ponovo i dobro se zagledajte.

Prošle zime sam u Engleskoj bio svedok kako se nakon sedam dana hladnog talasa lovcima preporučuje da obustave lov, kako ne bi pucnjavom terali ptice u beg i nepotrebno trošenje kalorija, što im otežava ishranu, povećava utrošak energije i uopšte ih iscrpljuje i otežava preživljavanje nepovoljnog perioda. Kada hladni talas potraje 14 dana, dalji lov se zabranjuje u cilju pospešivanja preživljavanja. I potom se vratim u Srbiju, ispričam o tom sjajnom zakonskom rešenju prijateljima, uz pitanje kako da to unesemo u naše lovno zakonodavstvo?

I dobijem odgovor da u Zakonu o lovstvu ono stoji još od 1993, ali ga nadležni ne sprovode!

Pitanje „Pošto priroda?“ sam prvi put postavio 2009. i na njega odgovorio ovde. Ovih dana sam isto pitanje sebi iznova postavljao. Sve dok nisam, a da nisam ni pitao, saznao odgovor. Sad znam cenu. Cenu prirodne baštine svih građana ove države. I cenu za koju je vlada spremna da promeni zakone i stavi je na doboš.

Šumski zviždak - foto (c) Snežana Panjković

Iako sam jednu polovinu detinjstva proveo u šumi, a drugu na dva ili tri omiljena drveta – što je nesumnjivo ostavilo traga u meni, verovatno najprimetnijeg u nevoljnoj ili, u najboljem slučaju, mrzovoljnoj razmeni svakodnevnih uljudnosti – nikako se ne bih usudio tvrditi da dobro poznajem šumske ptice, niti da imam ozbiljnijeg iskustva u ptičarenju po šumskim staništima. Zato sam se za savet obratio jednom biologu koji je i diplomirao na fauni ptica svoje lokalne šume:

Svi znaju za tvrđave i arheološka nalazišta Đerdapa, pa na to neću trošiti reči, ali – šta je s pticama ovog područja?

Na ekranu GPS, ova ruta - ne postoji