Sećam se još svog prvog posla, da vučem gajbice po hotelu Metropol, i moje fascinacije pečatom magacinskim, valjda zaostale iz „Strogo kontroliranih vlakova“... na koje sam baš nedavno mislio dok sam vozom/vlakom putovao s kraja na kraj zamrznute Češke. A na tom poslu (nisam nikakav zabavni park stekao, a nije ni bilo posebno zabavno; najzabavniji trenutak mi je bio puštanje uhvaćenog miša na slobodu, hotel je vrveo od njih) sam u pauzi čitav blokčić za pisanje sa sve hotelskim logotipom ispečatirao, svaku neispisanu stranicu overio, pa mi je šef strpljivo objasnio kako to nije osobito mudro. No, hajde, bio sam mlad.

Jutro se proteglo u dan ispunjen telefoniranjem Orionu koji je već pet dana i dve posete tehničara kasnije i dalje nesposoban da mi obezbedi trajniji ili protočniji signal, što je njihova ugovorna obaveza, ali zato znaju da mi traže 7000 din. u slučaju da poželim da prevremeno raskinem ugovor sa sramno nesposobnim provajderom. I tako, poprilično nadrndan, odem da potražim sebi parče neba prepuno ptica – na jednom od najuzbudljivijih mesta za ptičarenje u Beogradu, na deponiji u Vinči!

Gost-autor Snežana Panjković, foto (2) Slobodan Panjković

Juče smo S. i ja brojali ptice oko Ade Huje i nabasali na onu nesreću od retkog crnog galeba Larus marinus koji se tu nakratko pojavio u oktobru, ali je potom izbegavao sve pokušaje ponovnog pronalaženja i obezbeđivanja dokazne fotografije. I dok užurbano montiram teleskop, malo ga osmotrim, a on, prokletinja, iz čista mira uzleti!! Pre nego sto sam se i mašio foto-aparata! I nestane uzvodno.

Svi znaju za tvrđave i arheološka nalazišta Đerdapa, pa na to neću trošiti reči, ali – šta je s pticama ovog područja?

Na ekranu GPS, ova ruta - ne postoji

Kiša je stala, razvedrilo se, samo su bare na putu ostale. Čuje se veliki trstenjak – krekeće, kroz žbunje vidim pokret na vodi, uoštrim... barska kokica, ali eno, još nešto se mrda duboko u pozadini, zaranja, izranja, uoštrim podalje... nutrija? Ne, taj oblik njuške, pomalo nalik foki, ovakvo ponašanje sam već gledao – ovo je vidra, i to dve! Igraju se? Ili udvaraju?

Ili ovi će nas podave ko mačiće, oca im lopovskog! *

Beograd ima ono što drugi nemaju, oazu prirode nadomak centra grada - područje koje smo dužni da sačuvamo i ostavimo našoj deci da ne bi, u organizmu od betona, zaboravila šta je priroda. LINK DO VIDEA

Foto (c) Arati Kumar-Rao

Sanderban (na bengaliju „prekrasna šuma“) je močvara mangrova veličine Kipra, jedna od tri najveće na svetu. Nalazi se na granici Indije i Bangladeša, između Kolkate i Dake, i predstavlja zajedničku deltu više reka, od kojih se veličinom izdvajaju Gang i Bramaputra. O ptičarenju u čarobnoj šumi sanjam otkako su mi dragi prijatelji T. i H. pričali o tome kako su se brodićem zaputili na vikend u lavirintu reka i rukavaca, pa usled poplavnih voda koje su se sjurile s Himalaja, morali da ostanu tamo nedelju dana.

Tekst i ilustracije: Voki Vasić

Tražeći nešto drugo u sanduku na tavanu, za ovu priliku preobraženom u unutrašnjost velikog kreveta, našao sam meni (Menu) svečane večere jednog važnog međunarodnog naučnog skupa o zaštiti pernate divljači, održanog u jugoslovenskoj Ljubljani pre tačno pedeset godina. Ja skupu naravno nisam prisustvovao – bio sam student tek četiri semestra. Ali učestvovao je moj neslužbeni učitelj dr Sergije Matvejev, Broj Jedan YU-ornitologije. U stvari, povremeno sam kao student odlazio kod njega na razgovore u tadašnjem Biološkom institutu u barakama u ulici 29. novembra broj 100 i strasno čitao sve što je napisao.

WWF – Svetski fond za prirodu pokrenuo je kampanju za odgovorno korišćenje pesticida u prirodi pod nazivom „Čujte i ne trujte! Orao pao”. Kampanja će biti realizovana uz podršku Pokrajinskog  sekretarijata za urbanizam, graditeljstvo i zaštitu životne sredine, a u saradnji s Pokrajinskim zavodom za zaštitu prirode, Zavodom za zaštitu prirode Srbije, Društvom za zaštitu i proučavanje ptica Srbije i JP „Vojvodinašume”.

Ova deca nose ručak svojim očevima, čuvarima i vodičima u rezervatu Nagzira.

Bio je februar, lišće žuto a dani topli, samo za košulju, ali su noći, ukoliko spavate pod šatorom, bile prohladne.  A ja sam kampovao u tikovoj šumi na istoku Maharaštre, u gotovo geografskom srcu Indije. Iznajmili smo vojne šatore postavljene na betonskim platformama okruženim plitkim rovom strmih zidova. „Čemu to,“ pitao sam Nitina i saznao: „Zbog zmija“. Duboko u džungli nalazi se hram posvećen Zmiji – Nag, otuda i ime rezervata, Nagzira. Kako bilo, zima je i zmije hiberniraju. Mada su dani topli...