Pre nekoliko minuta, uz gromoglasan pozadinski aplauz sa tribina i sa debelim zavojem iznad desnog kolena Ana Ivanovic je efikasno izasla sa terena broj #2 na zadnjem sedistu malog vozila koja u ovom gradu najcesce mozete da vidite na golf terenima. Posle ovakve pobede nije bilo smisla traziti od Ane da se proseta preko glavnog trga ovog teniskog centra, nazad do igracke loze.

Jos ni ne znamo kakva je jutros situacija na teniskin terenima, ali posto je ovo Indian Wells, vrlo je verovatno da je vreme idealno za tenis, pogotovo za prve jutarnje meceve. Kroz palme ispred prozora vidi se plavo-belo nebo, i palme stoje mirno - dobri ukazatelji za Anin mec koji pocinje za oko 3 sata. Uz kolegu Sasu koji ce mec na nasem sajtu pratiti iz Beograda, na ovom blogu mozete da pratite zbivanja uzivo sa terena, postavljate pitanja i dajete vasa misljenja i komentare.

Razglas glavnog stadiona ima jedan od svojih vecih zvucnika tacno iznad novinarskog centra koji sa drugog

Svoj prethodni mec, Federer je nekarakteristicno cekao u skromnom restoranu sa zapadne strane glavnog terena, gledajuci TV prenos meca svog velikog rivala Nadala. Restoran je skroman, vrlo miran i relativno prazan, jer je duboko unutar dela koji nije dostupan javnosti. U tom prostoru novinari i teniseri imaju priliku da komuniciraju drugacije nego na zvanicnim konferencijama za stampu, sto se iz Federerovog opustenog stava na ovoj fotografiji i naslucuje.

 Nebo jutros iznad Indian Wellsa izgleda kao nikada do sada na ovom turniru, planine sa zapadne strane drze oblake sto bolje mogu, ali se polako prelivaju i dolaze ka ovom gradu. Fotografi u medijskom centru su komentarisali da je ovo odlicno vreme za fotografisanje, samo okrenete fotoaparat ka nebu, i gotova stvar.

Mec izmedju Amerikanca John Isnera i Novaka Djokovica pocinje Isnerovom servom od 124 milje na sat. Dosta takvih pa i mnogo brzih servi se danas ocekuju, jer je to Isnerov najveci adut.

požar

Partizan dva, Prva (ako dozvolite -sedi) jedan, Crvena zvezda nula. To bi, ukratko, bio bilans našeg večitog fudbalskog derbija, retke stvari koja traje i izaziva, kakvu-takvu, emociju kod širokih narodnih masa. No, kako to biva sa institucijama u državi, koja je sve manje država, kvalitet fudbala konstantno izostaje, divljanje je postalo obrazac navijanja, a sportski maniri, onih, koji bi trebalo da nas uče tome, ostali su na kravatama skupih odela, sakrivenih ispod klupskih šinjela i pravoslavnim brojanicama besnih centarhalfova.  Uz medije, sportske novinare sa manirom svojih kolega iz političkih redakcija, koji su simulirali ratno stanje, brojali uhapšene, slomljene stolice i vreme za koje spetljani vatrogasci savladaju vatrenu stihiju i smeste je u koficu sa vodom, sve je poprimilo obrise potpunog debakla, možda malo manje za one, kojima je još uvek satisfakcija „silovanje komšija“, a letnje rane od irskih konobara, zaceljene...

Umetnici ne idu u penziju. Ne treba ovu rečenicu shvatiti bukvalno. Navrše i oni 65 godina života za muškarce, odnosno 60 godina života za žene i najmanje 15 godina staža osiguranja, ili najmanje 53 godine života i 40 godina staža osiguranja ako je u pitanju muškarac ili 35 ako se radi o ženi, ili 45 godina staža osiguranja. Pa im stigne ček ili uplata na račun il’ donese poštar… Ali umetnici ne prestaju da rade. Prisećam se samo nekih, onih koji uprkos poodmaklim godinama možda baš u ovom trenutku crtaju, slikaju, vajaju – Sava Sandić, Nikola Koka Janković… Saznadoh upravo da su Milan Besarabić i Mira Sandić umetnici koje sam ovde spomenuo, završili svoje živote. Posluži blog i da do mene stignu tužne vesti. Sve četvoro, Milana, Miru i Savu, i Koku sam upoznao, i o svakom tom za mene velikom događaju bi se mogla napisati priča lepša i zanimljivija od ove koja će uslediti. Ipak, biram da svoje literarne namere potisnem i iz ovog trenutka i sa ovog mesta, i obznanim vest koja, citiraću mog prvog domaćina ovdašnjeg: „iz sasvim posebnog ugla slika kako kod nas funkcionišu stvari”.

ZA SVE NAŠE POTOMKE

Zatim je 2006. godine donet prvi Zakon o rehabilitaciji,

 Kako je Kafka usao u nas zivot

Pre dve večeri, samo što smo stigle na ovo divno, ali trenutno tužno mesto, odlučimo da krenemo Maki, Tedi I ja na giros,  jer on se samo jede u Grčkoj.

Posle Tedijevog poziranja I smišljanja sta mu se najviše sviđa, krenule smo u apartman.

Negde oko ponoći smo shvatile,tj. Maki da Tedi nije tu I krenula je  kuknjava I plakanje.

Naravno, uz objašnjenje da je Tedi otišao u razgledanje grada I mora,  čitali smo Kafku.

Možda je I bolje što nisam spavala najbolje jer sam onako umorna prebirala

Having been told to meet our bus in this parking lot to begin the 12-hour trip to Halkidiki, we duly showed up at the appointed time and place. Instead of seeing our bus, however, we saw at least 20 such conveyances, surrounded with hundreds of bag-laden holidaymakers.

The process of transformation had already begun.

Pre neki dan imali smo jednu lepu vest

Građani Srbije mogu da pazare Fiat 500L Nacionale uz popust od 3000 evra.

Zašto se u Briselu, u okviri dijaloga Beograda i Prištine, ne bi odvojilo i nekoliko minuta na ideju da se osmisli mehanizam  po kome bi i Albanci za Kosova, takođe, mogli da kupe ovaj automobil po povlašćenoj ceni?

Od ovoga bi svi imali koristi. Fiat iz Kragujevca proizvodio bi, odnosno prodavao, više vozila, a Albanci, i svi građani sa KiM, mogli bi da dođu do novih kola za manje para.

Ne znam da li je predlog realan, ne znam da li bi bio odbijen, ali mislim da bi govorio o jednom novom mentalnom pristupu rešavanju kosovskog čvora...

"Some say you got a rotten soul. But I said 'Janey loves rock 'n' roll.' Said you ain't got time, you're a long time dead. Ain't got time to mess my head with you...." Spiritualized.