24. jul 2018.

Dan je bio paklen -- 37C, bez daska vetra, tako da je krenulo celicenje od prvog okreta pedala. Dahtanje i borba za vazduh, dok se malo nisam privikla. Pomogli su delovi puta koji vode kilometrima

Po mnogo čemu ovogodišnji Eurosong (ili "Evrovizija" - kako su nekada davno pogrešno prozvali ovo takmičenje na našim prostorima) biće drugačiji. Znam da mnogi očekuju da posle pauze više pišem o tome zašto nisam izabran za Poverenika, rastućem nasilju u Srbiji, kršenju ljudskih prava i napadima na manjinske grupe, to

...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

Za razliku od Evrope, Azija živi napolju. Od trenutka kad otvori oči pa do polaska na počinak, i mlado i staro nalazi se na ulicama. Napolju se radi, druži, uči, obeduje, drema. Zapadnjaka može da nervira nedostatak bilo kakve privatnosti, jer i njegova je ugrožena radoznalošću ljudi koji bi sve da vide, taknu, omirišu. Ali ako želi da sazna nešto o ovdašnjem životu, dovoljno je samo da izađe i pokupi gotove priče.

Toga ponovo postajem svesna kada nakon mesec i po dana napravim pauzu od pisanja i krenem na kratku turu do obližnjeg vidikovca.

U poslednjih 15 meseci bilo je više dobrih šansi da se napetost između Izraela i Turske spuva. No, kako uglavnom unutrašnja politika diktira spoljašnju to se nije dogodilo.

Do nedavno međusobno "diplomatsko" pljuvanje turskih i izraelskih političara nije pogađalo običan svet. Međutim, tuk na luk politika se nedavno spustila i do tog nivoa (hmm, nivoa). Desetine Izraelaca nadugačko ispitivano po sletanju u Tursku kaže prekjučerašnji naslov izraelskog dnevnika Haaretza. Ko pročita ceo članak videće da je maltretiranju i ponižavanju izraelskih turista u Turskoj prethodilo identično maltretiranje i ponižavanje turskih turista u Izraelu (s tim što će samo pažljivi čitalac ukapirati da su oni maltretirani u procesu izlaska iz Izraela). Zvaničnik ministarstva spoljnih poslova Izraela je požurio da objasni da je maltretiranje Turaka pri ulasku u Izrael rutinska, business as usual, stvar:

(Odlomak iz rukopisa putopisnog romana)

 

Prve slike Pjongjanga. Priljubila sam nos uz staklo minibusa niz koje se sliva kiša i pomno poput kakvog špijuna, kako se povremeno osećam, prikupljam prizore o kojima ću kasnije pisati.  

Prazan autoput, bez ijednog jedinog vozila. Slika koja je neprihvatljiva oku naviklom na prezagušene kineske puteve, pa ona, ta dva kratkovida oka, trepću u neverici, dok se glava izvija prema prednjem staklu i vozaču, u nestrpljivom očekivanju da se tamo u daljini najzad pojavi neki automobil. A stvarnost uvek iznenadi, pa

 

Gost autor: Stanko Medić, momak koji će uz našu pomoć stići do Deda Mraza. Eheeej! 

 

Obožavam avio časopise. Baš im se istinski radujem svaki put kad zakoračim u avion. I pročitam obično od korice do korice, sa sve reklamama.

I posle sve zaboravim.

Čak i Kaporova pisanija iz JAT - ovog magazina, toga mi je baš žao. Sećam se nekog krompira iz jednog njegovog članka

Astronaut Douglas H. Wheelock trenutno živi na Internacionalnoj stanici (IC) iznad Zemlje. Postao je čuven po svojim čarobnim fotografijama Zemlje, koje redovno objavljuje preko Twittera, doadajući uvek i komentar o slici, kontinentu koji se vidi, noćnim svetlima gradova, morima.

Astro_Wheels, kako se predstavlja na ovoj mreži, ima trenutno 108,547 sledbenika. Ne mogu da postavim link do njegovog Twitter naloga, ne znam zašto, ali samo u Google ukucajte njegovo ime i lako ćete postati sledbenik.

Prijatelji, sahranite me u Isla Negri

Pred morem koje znam, svakim kamenom ugnezdenim u pesku

I sa talasima koje moje izgubljene oči

Neće ponovo videti

Pablo Neruda

all photos copyright © ms. & mr. albicilla

Za početak jedna ograda – iako kažem „sve o Indiji“, u stvari govorim o zapadnoj i centralnoj Indiji, u onoj meri u kojoj sam ih proputovao (oko 5000 km točkovima – avione ne računam), dakle o Gudžaratu, Maharaštri i sasvim malom delu Madija Pradeša.  Ovo što sledi su utisci koje sam prepričavao prijateljima toliko da su se nekako iskristalisali i formirali do te mere da sam se usudio podeliti ih i s vama.