Ministarstvo zdravlja Republike Srbije nedavno je izdalo tri Vodiča dobre prakse za babice i lekare:

1. Fiziološki porođaj
2. Opšti principi nege i lečenja u porodilištu
3. Opšti principi komunikacije sa trudnicama, porodiljama i njihovim porodicama

Vodiči su nastali kao deo projekta "Jačanje kapaciteta na unapređenju maternalnog i neonatalnog zdravlja" u devet zemalja jugoistočne Evrope, među koje spada i Srbija. Ovde, kod nas, predloge vodiča su razmatrali i na kraju ih usvojili:

a) odgovarajuće sekcije Srpskog lekarskog društva (perinatološka, ginekološko-akušerska i pedijatrijska)
b) udruženja ginekologa i akušera Srbije i Crne Gore
c) predstavnici Odbora za zdravstvo Vlade Republike Srbije
d) predsednik Republičke stručne komisije za perinatalnu zdravstvenu zaštitu
e) istaknuti stručnjaci
f) predstavnici referentnih zdravstvenih ustanova
g) predstavnici medicinskih fakulteta u Srbiji

Dakle, svi se složili, blago meni. A šta kažu ovi novi Vodiči? Evo meni najzanimljivijih citata:

Rezultati glasanja povodom donosenja odluke Skupstine grada Kragujevca da se na ulasku u grad podigne KRST!

Treba li reći da su  ĆUTALA: nadležna ministarstva, Putevi Srbije, Inspekcijske službe, gradjani KOJI nisu ni pitani!

OMERTA!

Gost autor:
AnaWithAFamily-
NameTooHard-
ToPronounce

Priznajem, imala sam neke druge planove. Trebalo je da idem na kongres Britanskog udruženja endokrinologa i moja prezentacija je trebalo da bude baš tog dana. Međutim, dok sam gledala Jack Bauera kako spasava svet, pukao mi je vodenjak. Ali, ništa od kontrakcija. Pozvala sam babicu i ona mi je rekla

AleXandar Lambros

Pre par godina bio sam u gostima kod prijatelja Grka. Elitni deo Atine, stan s pogledom na more, prostran, lep i sređen, ukratko, luksuzan po svim merilima. Kada mi je zatrebalo kupatilo, ušao sam u prostoriju veličine dnevne sobe kakvu imam kod kuće, mermernog poda i s kadom dovoljno velikom da se u njoj bez problema organizuje foam party. Razumećete onda moje iznenađenje kada sam na belom mermeru oko umivaonika ugledao uredno poređane sve same srpske kozmetičke proizvode - od paste za zube, preko sapuna, šampona, kupke ....

Lajanje je dužnost svakog građanina ove zemlje. Ali, ne lajanje lajanja radi, već sebe i sela radi. Lajanje sa smislom, lajanje sa ciljem. U nas se odomaćilo čoporativno lajanje koje pravi mnogo buke, ali ne donosi rezultate, već samo uvećava frustraciju čopora. Ovoj zemlji je potrebno konstruktivno lajanje psa čuvara, koji se raduje dobrom, a upozorava na loše. Psa čuvara koji je spreman da brani svoje dvorište i akcijom, a ne samo bukom.

 

    Znam da je malo izvodljivo da zaposlene mame u Srbiji ikada dobiju beneficirani radni staž. Ali, na momente mislim kako to uopšte nije nerealan zahtev: Svaka žena koja se u ovoj „ludari", gde se ekonomska i politička nestabilnost klackaju iz dana u dan, odluči da rodi, za mene je heroj!

Zato me čudi što je nedavna inicijativa Sekcije žena UGS ''Nezavisnost'' i Sekcije žena SSSS za izmene i dopune Zakona o Penziono invalidskom osiguranju, kojim bi se ženama omogućilo dobijanje radnog staža za svako rodjeno dete zaključno sa trećim, izazvala razne komentare, pa čak i negodovanje. Pa kome onda smeta što je inicijativa sindikalki predložena do trećeg deteta, a ne važi za četvrto, peto? Koliko znate žena koje rade, a imaju 3+ dece?

Javiše se odmah i neke braniteljke dece, koje tvrde da im je njihovo prvo važnije nego nečije treće i da ne vide što je toliko treće dete važno? A zaboravljate drage dame i muškarci, da bi trebalo da smo svi na istoj, roditeljskoj strani. Bar tako na to aktivisti Udruženja RODITELJ gledaju.

Pratim dešavanja oko izbora za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti i kapiram napor Demokratske stranke da izgura svog kandidata, jer je takav trend, postavljanja svojih ljudi na svaku čuku, po sistemu gde god vidiš-napraviš-nadješ prazno mesto a ti svog partijca posadi, al ne kapiram da ne mogu da ubodu kandidata, a onolika partija, bokte. Dobro, ne razumem baš najbolje šta smeta ako

ISPOVESTI ŽRTAVA MOBINGA 001

Gost autor: senka123

Pre otprilike tri/četiri godine, vreme brzo prolazi, radila sam na lokalnoj televiziji na poslu komjuterske podrška pri realizaciji programa. Kao početniku bio mi je dodeljen mentor ─ kolega koji je rado kao realizator. Bila sam primorana da brzo učim i to mi je polazilo za rukom, brzo sam savlađivala radne zadatke i bila veoma ponosna na sebe. Tada, mentor mi je stalno pričao da "nikom ne treba da verujem jer su svi, naše kolege, podli i skloni manipulaciji" i da je "on bog na televiziji i da treba samo njega da slušam". To mi je, naravno, smetalo, ali hajde, ima raznih ljudi…

Bilo je u redu sve dok nisam počela da se interesujem i za druge poslove: montaža, kamera, ton, realizacija. Mentor je tada počeo da se ponaša kao pomahnitao. Deo u kom je smeštena tehnika često je grmeo od njegove dreke upućene meni. Smetalo mu je APSOLUTNO sve: ako pijem kafu zašto to radim tako sporo, sve što ja govorim ili radim, ako sedim u realizaciji on bi baš tada “trebao nešto da završi na komjuteru” i grubo bi mi saopštavao da napustim prostoriju. Nisam preterano reagovala na njegove ispade ─ viđala sam ga dva do tri puta nedeljno, i još uvek sam osećala zahvalnost jer me je uveo u posao.

Draga Branka,

Duže vreme pratim Vaš blog, a samim tim i Vaš rad, i moram priznati da sam zadivljena Vašom hrabrošću, ali mnogo više upornošću i srčanošću sa kojom se borite. 

Ono što me je navelo da Vam napišem ovaj mail je Vaš tekst "Kako se RZZO potkrada, nadležni žmure, a majke gladuju". Možda će se u prvi mah nekom i učiniti da ova moja priča nema veze sa Vašim tekstom, ali ja sam ubeđena da

Nema utehe ni opravdanja za 300 posečenih platana u Beogradu, ali ima primera kako se na počinjeni ekocid može odgovoriti kreativno, nenasilno i preventivno za takve buduće »poduhvate«, o kojima svakodnevno slušamo najave.

Naši sapatnici iz daleke Južne Koreje, napravili su jako zanimljivo kreativno gerilsko rešenje, koje je realizovala organizacija »Zelena Koreja«.