Kriza srednjih godina. To se dešava nekom drugom, nekim drugima, meni ne. Standardni odogovor koji obično izgovaraju oni koji su ozbiljno zagazilu u tu bolest. Naravno da to nije bolest. To je stanje duha koje svakog pojedinca dovode do preispitivanja svog života.

Iskreno mislim da to stanje nije problem za samog pojedinca, više je to problem njegove okoline. Neko počne da se bavi stvarima kojima nikada pre nije, neko počne da farba kosu, neko počne da izlazi na mesta gde se oseća mlađim. Stvar individualnog doživljaja. Ali se ipak sve odvija u glavi a vidi u ogledalu. Ako se sa time ne susretnete pojedinac  ostajete zarobljeni u svojim problemima i ...

Ophodi se prema zemlji valjano: nju ti nisu dali tvoji roditelji, nju su ti pozajmila tvoja deca. Mi ne nasledujemo zemlju od naših predaka, mi je pozajmljujemo od naše dece.

Ludi Konj (1875)

Mi profesionalni ronioci smo neka vrsta amfibijskih stvorenja. Po biološkoj nomenklaturi smo sisari ali toliko vremena provodimo pod vodom da nam ona postane normalno okruženje. Naša radna okolina je naseljena neverovatnim stvorenjima sa kojima se vremenom saživimo i sprijateljimo. Nije retkost da profesionalni ronilac ne jede ribu.

Sva ova prašina (zlobnici bi rekli bela k'o sneg), koja se posljednjih dana podigla na blogu, a i šire, u vezi sa slučajem (?) Biljane Srbljanović, na svjetlo naših ekrana izbacila je i jednu, rekao bih uvijek jako aktuelnu temu - DROGU!
A ona za sobom automatski povlači gomilu pojmova, termina, fenomena, koji kako vidim nisu baš svima najjasniji, iako je droga praktično svuda oko nas.

Репортер: Сви грађани здушно подржавају акцију чишћења Србије. Да ли бисте нам могли рећи који су досадашњи успеси на том плану?

Одговор: Почистили смо буџет!

Репортер: Неке ситне душе замерају да акција чишћења можда није морала да почне баш одатле.

Одговор: Завидници не признају никакве успехе. Чак ни тако очигледне.

Odavno već imam nameru da makar napišem detaljan blog o propaloj giljotini propisa i o umnoženim problemima zahvaljujući njenom navodnom sprovođenju (kad se glave aždaji ne odseku kako treba, na mestu stare niču bar dve nove), kada već ništa drugo ne mogu.

A onda je blogokolega Rodoljub Šabić objavio svoj blog  „JE L' SIGURNO ZNATE DA STE (NE)ZAPOSLENI?"  u okviru koga sam počeo da pišem komentar koji bi bio blog u blogu. Zato evo (ne samo) moje frustracije ovde - izdvojeno, opširno.

Tekst koji sledi (opor) je plod mog iskustva s dve, a možda i cele tri strane te nepoznate geometrijske figure koju tvore zakoni i propisi, dakle država s jedne (hiper)strane u svim svojim (često malignim) emanacijama, s druge (ne)zaposleni i angažovani po ugovoru o delu i s treće poslodavci, kakvi god da su.

Milan Nikolić

Nemam nikakvu dilemu oko toga da se Đilasova majka zgrozila dok je gledala KCN televiziju. Ja, koji uopšte nemam decu, a kamoli decu na tako odgovornim funkcijama, pretrnem svaki put. Zapravo, nije mi dovoljna jedna reč da obuhvatim sve te ekscesne čulne senzacije koje variraju zavisno od toga da li sam naleteo na neki spot Crnog ili Lepog (muzički ekskluzivci ove kuće koja, kako je Pink davno naložio, poseduje i sopstveni “records”) ili na Svetske stvaraoce na srpskom kauču (da, dobro ste čuli), autorsku emisiju dr Mile Alečković ili na Šampanjac sa Jasminom Anom (ne, ne halucinirate, tako se zove emisija), te na šatorski šou Prslook Again ili svečanu, patriotski osvešćenu Otadžbinu.

Prvi pravi veliki Ringišpil video sam 1951 godine ispod Kalemegdana, na velikoj ledini koja se prostirala od Nebojšine kule do Kapije Eugena Savojskog. Edit: Pre minut i po, saznah da je to Kapija Karla VI ali to ništa ne menja na stvari o kojoj želim da pišem. Tu sam prvi put video i gole do pasa, lojem namazane, bosonoge Pelivane, no o njima drugom prilikom. Ogromno vrteće čudovište i razdragana lica vojnika i Zuski, privlačenje i odbacivanje devojaka, njihova veselaaliipakprpa cika, nisu mogli a da ne privuku moju petogodišnju pažnju. Sa ipak pristojne daljine, blenuo sam otvorenih usta, mogao je neki neoprezan ili dekoncentrisan vrabac da mi uleti u njih, u to mahnito i cikavo vrteće šarenilo. 'Oćeš jedan krug, pitao me Ljupče Dorćolac, matorac od oko dvanaest godina, koji me bio usvojio i učio svim mogućim manguplucima. Jedva sam kroz potpuno isušeno grlo ispovrteo reč: Neću!