Ukoliko posmatramo naftne šokove u poslednjih pola veka, možemo utvrditi da postoji sledeća korelacija: svaki naftni šok biva praćen recesijom. Međutim korelacija ne mora da znači nužno i kauzalitet. Nekakva veza nesumnjivo postoji između naglog porasta cene nafte i ekonomskog usporavanja koje sledi, možda je u pitanju koincidencija ili možda skok cene nafte signalizira recesiju, a pravi uzrok krize zapravo leži negde drugde?

Da bismo ovo utvrdili pogledajmo kakav uticaj pad proizvodnje nafte ima na pad ekonomske aktivnosti. Mehanizam izgleda otprilike ovako (upozorenje - u pitanju je alegorija):

Pera, Mika i Laza žive na ostrvu usred mora. Pera je skuplja suvarke po šumi, Mika lovi ribu, a Laza piše pesme. Svakog dana Pera i Mika (na slici levo) vrše menjažu - drva za ribu, a Laza svakome ponaosob da po jednu pesmu i za uzvrat dobije drva od ribu od Mike. Svaki od njih, nakon menjaže, naloži vatru i večera. Pera i Mika čitaju Lazine pesme, a Laza smišlja nove.

 

Papa ne može Stepinca proglasiti svetim. Za to su krivi biskupi koji godinama pokušavaju rehabilitirati NDH

 

Papine riječi o Stepincu i Irineju izazvale su skoro jednaku tjeskobu, zbunjenost i osjećaj nemoći i nepravde, kao svojedobna osuđujuća presuda generalu Gotovini

 

Premijer Srbije  nije covek koji jedno prica drugo radi, vec je osoba koja uglavnom radi sve suprotno  od onog sto prica. I sa timm, kao ni zbog tog, ocigledno nema problema.

To sto Aleksandar Vucic nema problema sa  sopstvenim lazima je iskljucivo njegov licni problem. Medjutim,(nedostatak)  reakcije domace, ali i  strane publike na nekad stvarno notorne lazi srpskog premijera       jeste tema vredna analize.

 , Brisel je samo  nastavio sa svojom pragmaticnom  ulogom u kvazireformskoj predstavi u izvedbi vladeSrbije, ovog puta Aleksandra Vucica.   

Autorski tekst za Nedeljnik 24.10.2013.god.

Srbija vodi promašenu ekonomsku politiku u poslednjih 10 godina. Ekonomsku politiku baziranu na javnoj potrošnji, uvozu, državnoj privredi, subvencijama, bacanju novca u bunar, korupciji, odsustvu smislenih reformi i večitoj nadi u strane investitore koji će preporoditi Srbiju. Ovo živo blato nas je koštalo ne samo tih 10 izgubljenih godina, već i 300.000 izgubljenih radnih mesta, uništene privrede, javnog duga na nivou 60% BDP-a i deficita koji ove godine a i naredne, prelazi 6%.

Ako je u Srbiji postojalo tačnije, u budućnost zagledano, poređenje, onda je to Dužan ko Grčka. Neizgovorivih i još teže prebrojivih 300 milijardi evra + 30 milijardi istovalutne budžetske rupe. Toliko je težak grčki problem, koji se zahvaljujući njenom članstvu u EU i evrozoni, već danima budi među prvim vestima svih evropskih medija.

Борба добра и зла главна је тема скоро сваке бајке, па и неких које је обрадио чувени Дизни. Није то случајно, јер се кроз морални филтер пропушта све што радимо на овом свету. У бајкама је лако јер је цела та ствар жестоко поједностављена и идеализована - постоји јасна дихотомија између добра и зла, али у животу та граница често није сасвим јасна. Зато смо закључани у вечној дискусији о моралности овога и онога, а неке од (привремених) закључака смо „извукли испред заграде", прогласили законом и на тај начин се као друштво одредили према добру и злу. Ево једне такве теме.

ПРЕДСЕДНИКУ ВЛАДЕ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

На основу члана 133. став 1. Устава Републике Србије и члана 23. став 1. Закона о Влади подносим оставку на место Министра привреде у Влади Републике Србије.

О Б Р А З Л О Ж Е Њ Е

Ugovor o kreditu je obligacioni odnos. Principe obligacionih odnosa čovečanstvo je stvaralo, testiralo i usvajalo hiljadama godina. Kroz praksu, generacije i vekove.

Uz uobičajenu želju za dobro zdravlje, sreću i uspeh u novoj 2014., svima Vama (tj. nama) želim da ona bude inovativna, što nam je itekako potrebno u ovoj ekonomskoj situaciji.

Postoji široki konsenzus u akademskoj sredini, privredi, ekonomskoj politici i zajednici uopšte, zasnovan na brojnim istraživanjima, da ključ ekonomskog rasta leži u poboljšanju produktivnosti. Takođe postoji široka saglasnost da povećanje produktivnosti dolazi kroz inovacije. Što više pronalazača imamo, više otkrića i novih ideja, to smo svi smo kao društvo, pa i kao pojedinci bogatiji. Ovo odmah dovodi do pitanja: kako možemo da povećamo broj pronalazača i inovatora? Pitanje je sve važnije u svetu, pa i kod nas, obzirom na sadašnju ekonomsku krizu i sadašnje pritiske na finansije u javnom sektoru, kao i rastuće troškove visokoškolskog odnosno univerzitetskog obrazovanja.

Nije ovo samo kritika crkve već opis stanja i podstrek za razmišljanje zašto smo tu gde jesmo, šta su hteli oni koji su poveli i gde su svoje narode i države doveli.

I pored svega što se izdešavalo među nama, među njima i između nas i njih, i pored upinjanja svih nacionalno osveštenih i osveštanih da dokažu kako smo različiti, svakim danom u svakom pogledu pokazuje se da smo mnogo isti. Istost ili sličnost  se mnogo lakše vide na promašajima i glupostima iz prostog razloga jer je toga mnogo više nego dobrih rezultata i pametnih rešenja.To može da se pokaže uporednim analizama bilo koje oblasti počev od ekonomije, politike, državnih strutura, stranačkih aktivnosti, kulture, sporta, umetnosti pa i delovanja i pozicije crkve u državi i društvu.Da je svaka sličnost  mnogo više realnost nego slučajnost dovoljno je da se iz ozbiljnije analize aktuelne situacije izostave konkretna  imena država, ličnosti, gradova i crkava  ili umesto reči Hrvatska, hrvatski, Zagreb, HKC staviti Srbija, srpski, Beograd, SPC itd. Upravo to se može videti iz sledećeg teksta Heni Erceg :

«Kada bi se postavilo nagradno pitanje – tko  je najbezobzirnija, socijalno potpuno neosjetljiva  institucija,