“Krao je od bogatih. Krao je od siromašnih. Krao je i od svih ostalih između ove dve grupe. Nije imao nikakvih moralnih vrednosti.” Izjavio je na sudu jedan od Bernijevih investitora – svedoka. Sud je izvago i presudio da je 150 godina robije, a sto je maksimalna kazna koju sud moze da izrekne, kao I zaplena ličnih sredstava i nekretnina (najverovatnije oko $200 miliona USD) Bernija I njegove porodice, sasvim odgovarajuća kazna. Berni je malo razočaro Sud jer je ovih dana umro na robiji od smrti, i nije uspeo da odsluži sve zaradjene godine robije.

Присни односи. Присна братимљења... После, кад се у томе претера, буде оно, од играчке плачке.

Кажу, неке су државе пале у дужничко ропство према Кини, а да би се то могло десити и Србији. Чуди ме да тог детаља нема у дневнику РТС у пола осам. Србији се ово са дужничким братимљењима догодило (догађа) не само са Кином. Дуг нам је све већи. А куповна моћ све мања.

Imajući u vidu dve sistemske prepreke, slabosti društvenih elita i kontraproduktivno delovanje spoljnopolitičkog faktora, postavlja se pitanje šta danas činiti na racionalnom i interesnom unapređenju regionalne saradnje.

Daniela Boehija sam zapazila u trenutku kada je izgovorio rečenicu “Can you please get to the point. (Molim vas, predjite na stvar)”.

To se dogodilo tokom Vivaldijevog prolećnog foruma na Mokroj Gori. Boehi, inače predsednik Founder instituta u Srbiji, vodio je diskusiju o preduzetništvu. Njegov institut se bavi podrškom u toj oblasti. Tip iz publike je tražio mikrofon i nije znao da stane. U jednom trenutku i sama sam počela da tragam za smislom i poentom. Tada je Boehi izgovorio pravu rečenicu. Morala sam ga imati u klikerima.

A šta je zapravo bila poenta? Svaki

Можда се сећате кад сам у марту писао како су Србијагас и многе сличне фирме постале презадужене због компликованог клупка односа са друштвеним и комуналним предузећима. Грађани Србије су онда, као порески обвезници, изнова и изнова плаћали тај рачун, мада је у исто време било недовољно пара за боље здравство и школство.

Прошле

Некако је чудно ово лето у Србији.  Шпекулације око датума формирања владе подсетило нас је на чувену драму „Чекајући Годоа". Наравно, разлика је у томе да смо ми дочекали владу док Годо никада не дође.

Али време чекања је идеално за размишљања о разним темама и погодно да се ради нешто несвакидашње. Ја сам га искористио

Doduše ima rešenje - zahteva malo truda, ali praksa nije nepoznata akademskoj zajednici... Da praksu ozvaničimo, uvedemo u legalne tokove, kako i dolikuje uređenom društvu.

Profesor/nastavnik/učitelj, na svom prvom času potpiše udžbenik, učeniku, i ne da mu ocenu ukoliko na kraju godine na uvid ne donese originalno potpisan udžbenik. Time se izbegava svako snalaženje, podržava se suština sistema (obrazovanje je roba - mora da se plati) izdavači sretno trjaju ruke, a sistem isporučuje papir (suštinu) samo onome ko plati.

Ne sumnjam da bi prosvetna zajednica

S vremena na vreme pogledamo šta je sa projektima koje smo nekad finansirali. Činimo to kako bi podržali one koji su ih inicirali, ali i zato da iz njih izvučemo pouke za ubuduće. Kao što znate, razvoj preduzetništva u Srbiji smatramo s obzirom na potrebu otvaranja novih radnih mesta. Postoji projekat, prirastao za srce mnogim kolegama, koji je primer toga: projekat podrške malim preduzetnicima i održanja prirode i različitih vrsta na Staroj Planini, koji smo podržavali između 2006. i 2012. godine.  

Njegova važnost je mnogostruka: ovo je deo zemlje u kome