Ne podnosim neznani svet, neizvesnost i iza krivine, tihu vodu, spelling check u Wordu, poligrafe i mašine istine, one što bodu, čačkalice i modu, poze i roze, Roze Poze, pozicije i ovlašćenja policije, očekivane abolicije, ablacije i lišće akacije, akcije i lažna sniženja gde se prvo poskupi pa posle cena tek malo snizi, sleazy ljude i neljude, one koji se uopšte ne ljube, cure koje bi se samo ljubile satima, nepozvane na otiraču na kome piše Not Welcome, pogotovo one spremne da stvaraju tenziju, bilo koga na vratima, osim poštara koji donosi privatnu penziju, ili neku knjigu koju sam naručio

Žulja me danas nešto, nikako da ga se oslobodim. Nisam od onih što se femkaju i očekuju da ih neko ubeđuje – kad nešto mogu i hoću, pristajem bez uslovljavanja, ali kad kažem ne mogu stvarno tako mislim i onda me izludi zapitkivanje zašto, kako i kad ću moći. Jer se osećam ružno i neprijatno mi je i jedva se uzdržavan da se ne proderem – e sad neću iz inata.

I verovatno vam se dešava da nekim ljudima sto puta učinite ono što traže i to je normalno. Ali prvi put kad to iz nekog razloga ne možete nastaje prava mala tragedija, sa sve onim durenjem i nabijanjem osećaja

E što mrzim kad moram da molim za neku uslugu, a još ako je to nešto vezano za doktore, baš se iznerviram.

Prvo, što je to jedini način (sem privatnih varijanti) da stigneš tamo gde treba pre opela ili bar dovoljno brzo da još uvek može neka terapija da pomogne. Drugo, što uvek moram da pitam prijatelje da li imaju neke prijatelje koji znaju nekog dr, pa sem što i njima izlažem do sitnih detalja sve zdravstvene probleme, obavezno je i gutanje gorke pilule zvane – šta si dosad čekala i zašto ne ideš privatno, što uvek prevedem kao – što si glupa, nesposobna i neodgovorna

Svašta nešto se ovde naobećavalo narodu, sve lepo umotano u roze ... ali vreme teče i ne ide baš sa naobećavanjima mada nadbacač kockica i dalje ih uporno i prilježno baca, kotrlja, prevrće i muva a one samo veselo poskakuju i nikako da padnu kako je namislio, u onu roze oblandu ...  a možda je vreme da nadbacač proba sa lopticama ???

Ne podnosim ni pozajmljivače ni zajmodavce, lažne prijatelje i punoglavce, spermatozoide u bide, istina, mora ponekad, da pobedi, pa zato ne podnosim poraze koji se odraze na nečiji život i priključenija, zvona i praporce, konce i saborce, ratoborne, rastvor borne kiseline, sline i ljude sline, ceđ i sluz neprane vagine, brda i doline, mora i planine, pogotovo ne podnosim da l’ je stiglo proleće, zlu slutnju koja obleće, avion koji poleće, Pilote i Kiki bombone, šalone i ešalone, spuštene roletne i spuštene pantalone u seksu od kojih mogu samo da padnem, pomene pometnje, smetnje u prijemu, smetnje u slanju, jednu Tanju, jednu Sanju i jednog Nemanju, sasvim lično, ništa polovično, ne podnosim poslovično poslovne banke osim kada ne priznaju da potkradaju stranke, što se, priznaćete ipak ne dešava

Ne podnosim magistralne lekove, prošle vekove, ispisane čekove koji trebaju da se unovče, ubice iz Ovče koji su izbegli omče, celu imaginarnu opštinu Dunavski venac, prvenac koji je započeo prstenac, zdenac želja u koji se piša, ne podnosim kad neko ne čita Kiša a čita Danilova, kada se za dete kaže prinova, osim ako mu/joj to nije kršteno ime

не може се бити само грабуља,него и виле (г. С. Павић)
присећам се, одрастање ми је било баш угодно обзиром да је стран поступак у мојем васпитању била инвектива те се све сводило на атараксију и примену бихевиоралне терапије, ово нарочито када сам се а зарад појаве атрибутирантних девијантности ми дечијих понашања покупљених у дружењу са сеоским исписницима са летњих школских распуста у Селу враћао у Град крајем августа због школе.

20. april

Iako trenutno ne putujem, blogovi i dalje izlaze, samo otprilike na dve nedelje. U najnovijem blogu pričam o tome zašto sam odustala od preseljenja i kako provodim vreme u izolaciji, a tu je i nastavak priče o bezimenom psu koji mi je postao prijatelj.

Odlomak:

"U Patagoniji ima mnogo lutalica. Mogu se videti ispred ulaza u prodavnice i zgrade, gde mirno leže, čekajući da ih neko nahrani. I ljudi im zaista donose hranu, brinući se i o tome da im podmetnu kartonske kutije kad je hladno ili kišovito. Stoga su sve te lutalice dobro uhranjene. Nikada nisam