Jedan Vladimir, izuzetno zanimljiv i višestruko obdaren čovek, mnogo je voleo leptire. Najpre iz hobija, da bi, s vremenom, to interesovanje poprimilo naučničku dimenziju (lepidopterologija).

Taj samouki lepidopterist bavio se, u dokonosti, i pravljenjem šahovskih problema (znate ono - mat u dva/tri poteza, bez mogućnosti odbrane!). Međutim, imajući u vidu da se od nečega mora živeti, jedno vreme (dvadesetak godina) radio je kao profesor svetske književnosti na nekim američkim univerzitetima, na kojima se proslavio svojim književnim (ne)preferencijama. Istovremeno, pisao je knjige, i to dobre knjige, a bavio se i prevođenjem, tako da je ostvario značajno književno delo.

Uobičajena motociklistička solo tura krivuda po teškoj zabiti rasprostrtoj izmedju dve savezne države, Kolorada i Vajominga. Puteve biram grčevito se držeći kraja leta i izbegavajući početak jeseni. 

Pokušavam da spavam, ne ide. Prevrćem se, znojevi, temperatura. Ustajem, idem do kupatila, gledam se u ogledalu (ne pitajte šta vidim) plezim se ogledalu, koje vrišteći skače i beži u ćošak. Hmm... Krajnje čudno. Okrećem se oko sebe i tražim belog zeca koji hronično kasni i gleda na sat.

U tom trenutku me neko drma za rame i konačno budi.

"Nešto vrišti u drugoj sobi!"

Ja:"Ništa ne brini, sad ću da pogledam."

"Obuci

Nekoliko dana pre sabotaže severnih tokova EU je krenula sa smirivanjem antiruske retorike.

A rat u Ukrajini je isprovociran da bi se podrila evroazijska integracija, pa podrilo rusko ohrabrivanje potpisivanja dugoročnih energetskih ugovora koji, onda, podrivaju korišćenje proizvoljno štampanih derivata zbog manipulisanje cena. I na kraju, rat je isprovociran i da bi se sačuvala ne toliko hegemonija (na ovu temu nas sve ovih dana ispravlja jedan analitičar) pošto je multipolarnost već na delu i prihvaćena kao takva, nego da bi se zadržala kontrola nad jednim velikim polom, kolektivnim zapadom, uglavnom Evropom od strane „anglosaksonaca". Ovo je pod navodnicima zato što niti postoje jasni obrisi pojedinačnih timova, niti su mnogi bitni pojedinačni igrači samo u jednom timu. 

Oj, joj, sad si se toj setila.. A jes, u pravu si, i ja kad zamiriše leto setim se mog oce.. Višnji da mu da miran san..

Jes, rekla sam da ću i toj da pričam. Toj, kako se veselio Jevrem, toj je svaku njegovu meraklijsku noć pantilo selo, dole do Mezulane i Rogota se čule daire i Cigani..

Imao je moj oco teške muke u sav svoj vek. Mlad je osto bez oca i majke, sami, on i brat na imanju, trebalo je steći i sačuvati, a bio je i čuvaran i trgovac koliko je bio

Ovo je eksperiment u blogovanju. (I sama se pitam kako je muž uspeo da me nagovori na ovo.)

Ovo nije blog o tome kako da prestanete da pušite. Ovo nije blog o tome zašto treba da prestanete da pušite. Ovo nije ni blog o tome kako sam ja prestala da pušim. Ovo je blog o tome kako sam  ja počela i zašto sam prestala da pušim. ..

            Na početku beše, naravno Classic.. prva kupljena kutija... Druga godina gimnazije, neki februar 1994. Zašto? Zato što je to bilo zabranjeno, zato što je to od malene

Na šta bi mogli ličiti svet i život u vreme kad naša deca i njihovi vršnjaci budu imali unuke?

Zatim, dok njihovo "ja", tj "ja" tih praunuka, bude razmišljalo o sličnim pitanjima šta li će "ostali" u njihovim glavama raditi? U kojoj će njihovoj pop-istorijskoj fijoci stajati brendirani praroditelji? Kako će, emotivno, biti vezani za prošlost?

„Art washes away from the soul the dust of everyday life" - Pablo Picasso

Dok jednog dana i ta prašina ne postane umetnička!?

u nekom freaky smislu, kao kada pokušavaš da se poistovetiš s neprijateljem da bi razumeo na koji način on, neprijatelj, razmišlja i oseća, momci iz Globalnog Džihada me fasciniraju -

uspeli su sa par visokoprofilnih akcija, s prvorazrednom žrtvom i hrabrošću, protiv enormnog sistema nadzora, kontrole i moći, uprkos izvesnosti krajnjeg smrtnog ishoda svojih dela, da ostvare te akcije i preko noći postanu idoli Muslimanske Ulice.

Sezona je curki - prvo je bio Thanksgiving, a stize nam i Bozic... Moram da ponovim jednu meni veoma dragu pricu iz zivota. Izvinjavam se onima koji su je vec citali u komentarima.

Jedne ekstremno hladne beogradske zime, nekada davno, vise u prostormo-kulturoloskom nego vremenskom smislu, dok sam jos radila od 8-14h u najeminentnijoj zdravstvenoj ustanovi te vrste u Srbijici, lecila sam cuvenu odgajivacicu curki. Posto smo postigli sam vrunac u kontroli njene secerne bolesti, uz nezanemarljivu pomoc bolnicke dijete, doslo je vreme oprastanja od ove mile zene iz pasivnog kraja gde se

Zgrada od četiri sprata, građena sredinom šezdesetih. Bez lifta, naravno, tome služi onaj peti koga nema. 

Sad kad promislim, prizemlje bi, da nije bilo čika Raše i tetka Age bilo rezervisano samo za Lale: Adamove, Somborce, i one treće kojima sam zaboravio prezime.

Tetka Aga u stvari se zvala Agata i povremeno nas je čuvala kad su nam roditelji radili u istoj smeni. Pravila je najlepše i najizuvijanije slane perece za Svetog Savu i učila nas ponekoj nemačkoj reči.

Na prvom je živela teka Mila, udata za čika Jana. Jan je Slovak. Prekoputa njih živele su Verica i Ljilja, punačke devojčice, deca Blagoja i Nade. Makedonci. Njima smo jednom zapalili vrata prskajući čuvenoom "Crnom mačkom" preko plamena upaljača. Izbušena specijalka ne zaboravlja se lako.