Zgrada sa šest spratova
Who knows the Way?
We ionai know the Way.
Господо, једну пијану чашу Банату!
Пуна жучи, отроване крви и смеха, румен њена руменија ми је од причешћа, а рука ми дрхти више него да дижем путир. Поноћ је, пустите ме да наздравим, и ја.
Реч коју изговарим -- њу чини треперење мојих гласних жица, вибрације што се преносе на околни медијум, ваздух, који онда преноси то треперење даље, на ваше ушне мембране. Ово је једноставни, механички део процеса, а прави ватромет тек почиње.
Електрични импулси севају од једног неурона преко другог, преко трећег, реч моја шири се, следећи неурон, следећа синапса, слапови електричних импулса, порука налази пут, пале се сићушне лампице, беше реч и би светло, фосфорилација, молекули фосфата гнезде се у ваше протеинске структуре, стварају траг, стварају знак, шибице у ноћи -- то реч моја гори, то реч моја мења вас. Али ово новостворено, фосфатно сазвежђе саздано је од падалица, траг је његов непостојан, памћење студента који хвата белешке, до следеће изговорене фразе, памћење рибе бачене натраг, до пљуска у воду, нестрпљивог путника који погледава на сат, до намицања рукава преко зглоба руке, памћење саговорника који не може да понови своје питање. Механизам брзог заборава ослања се на ензиме који уклањају новоуграђене фосфатне молекуле и тако враћају све у пређашње стање -- о чему смо оно говорили? Овај узани прозор памћења, свици који се зачас појаве и зачас нестану, бави се искључиво процесирањем и разумевањем садашњег тренутка.
Prepoznajete li ovog mladića?
Sumnjam. Možda bi samo dobro izvežbano oko nekog policajca ili plastičnog hirurga u liku ovog razbarušenog, da ne kažem raščupanog, momčića tek nagaravljene usnice koji u ruci ležerno drži crni Davidoff i ispred kojeg je čaša crnog vina, prepoznalo nekadašnjeg herflikovski urednog i zalizanog secular humanist, fruitarian, democratic socialist, asexual & antifascist...
Dame i gospodo, pred vama
Ovih dana sam sticajem okolnosti bila u drustvu ljudi koji imaju svoje originalne ideje i koje su sa ovih prostora uspeli da ih proguraju daleko u belom svetu. Svi su ostavili izuzetan utisak na mene i inspirisali me da vam ispricam jednu pricu koja datira iz vremena nekadasnje Jugoslavije.
Proslo je nekoliko godina od Titove smrti, osamdesete se zahuktavaju, na radiu je cesto Majkl Dzekson i " Bili Dzin ", nose se podvrnute farmerke i starke svih boja.
U to vreme, poneko dolazi u posed cuda tehnike nazvano Spektrum. Pojavljuju se igrice, vreme je Pakmena, drugara
Taman bila krenula zanimljiva i korisna priča na onom CIA blogu o pečenju rakije kad - isteče blogu rok, pa ćemo morati to ovde da nastavimo.
I tako rakiju po rakiju, setim se da gde rakija - tu i Toma. A ko je nama Toma? Bogme glava od države, precednik. E, ali nije ni Tomina doveka - uskoro treba da biramo novog Tomu. Novog jerbo stari neće moći. Mogo bi on al ne može. Ma neka, dosta je siroma peko rakiju u odelu i kravati, nek peče opet