Soba je imala sedam kreveta. Planirana je za jedan manje ali kako je četvrto odeljenje zagrebačke traumatologije u Draškovićevoj bilo u obnovi valjalo je rasporediti pacijente po sobama na ostala tri odeljenja. Bila je to ženska soba i sve stanarke su, osim Dine, imale više od šezdeset godina. Ono što ih je pak sve spajalo bile su bizarnosti njihovih povreda. Kada, ruka, lom. Pertla, skočni zglob, lom. Stepenice, podrum, ruka, lom. Stolica, sijalica, ključna kost, lom. Polustepenik, suton, skočni zglob, lom. Pad sa motora, kuk, lom. Dina je isto pala sa dvotočkaša, onog bezazlenog. Ona nikada ranije nije pala sa bicikla. Ništa nije slomila ali je nečujno pokidala sve ligamente u levom kolenu i morala je biti hitno operisana. Bio je to jedan od onih glupavih padova kakvi se mogu videti na nekom smešnom kućnom videu. Najveća šteta od ovog pada, ispostaviće se, biće pauza u snimanju njenog prvog kratkog filma, o nesanici, za koji potpisuje scenario i režiju. Pauza usled potpune nepokretnosti, usled tišine pokreta.
Tako je Dina ležala u tišini, zurila u plafon i u svoje zavijeno koleno, u neku preopširnu Frenzenovu knjigu i u tetrapak Happy Day soka od pomorandže koji joj je doneo prijatelj iz Beograda misleći na vitamin C koji pomaže obnovu vezivnog tkiva kao i da je to zgodna pošalica; srećan dan, smešno, ne? Mogla je da sačeka sa padom nekoliko sati pa da vic bude još uspeliji i da se ubogalji prvog aprila. Zurila je i u svoje sapatnice koje su mahom spavale, posve tiho, odmarajući se od života. Jedino mesto gde se žena može odmoriti i bez griže savesti skinuti breme koje dobija rođenjem, je bolnica, a uganuće zgloba ili prelom kosti, koje vode na ortopediju, najsrećnija su moguća opcija. Dovoljno strašna da se od žene, iako je u bolnici, ne može ništa zahtevati a opet dovoljno bezazlena da je oporavak u najvećem broju slučajeva izvestan. Može se čak i produžiti nekom prepisanom banjom, mada će većina žena, čim svi ekstremiteti u određenoj meri profunkcionišu, nanovo biti uvezano nazad u svoj polni dolap.
Razmišljala je Dina o toj tužnoj istini i pooštravala do pred sam kraj kadrove u glavi. Dolap, bunar, manjež... Zamislila je magarca sa obrijanim nogama.
Neki ljudi imaju stvarne probleme, pokušavaju da ih se reše, tih stvarnih ljudi, problemi, sele ih, iseljavaju ih iz goreg, na dole, iz Gornjeg Milanovca u Donji Milanovac, piše zbilja oko štambilja, sada imate Dunav, tok umiruje, pisalo je umire pa je problem prepravio, dopisao, dopis o opisu, dop opis, dobijaju se u 15 dana, bez prava na žalbu i osip i ospe i David Ospina, rezervna i zamenska krivina spina, splina, šaka pelina i plina i cepana sveska, pleska… Kako se kaže kada te neko presavije preko kolena i izudara po obrazima? Kada te voli što klekneš kao da nemaš obraza? Guzice, iz dupeta odabranima vire uzice, ulizice, suzice, suziće, prelomiće, presaviti tabak, Žan, Klod, (Van, Da l’) vredi praviti sebi ono što problem već nije napravio? Ništa od navedenog ne mogu da dokažem stoga možda lažem, samo kažem.
RED SPAROWES - "We Stood Transfixed in Blank Devotion as Our Leader Spoke to Us, Looking Down On Our Mute Faces With a Great, Raging, and Unseeing Eye"
Да се нешто догађа наговестио је Салвадор Дали, онај јединствени и непоновљиви, који је за своје претходнике признавао само Ајнштајна и - Пикаса. Годинама, за сваки Пикасов рођендан, лично је остављао жуте руже на прагy слављеникове куће и хитро одлазио јер је, по његовом мишљењу, овај свет превише мали да два генија буду истовремено на истом месту. Он, Дали, мистични и недокучиви (како је себе називао), који је, између осталог, истраживао димензије и боју Бога (бесконачномали и зато свеприсутан, боје холандски жуте), године 1935, у тексту “Освајање ирационалног”, непосредно се позива на Пикаса и то - у стиховима:
биолошки и динамички / феномен / какав представља / Пикасов / кубизам / био је / прво велико имагинативно људождерство / које превазилази експерименталне амбиције / модерне / математике и физике.
Тај кафић је био скрајнути огранак времена, једна од оних десетак неприметних димензија простора у овом универзуму. Мртваја ван матице, матрица фусноте. Осећао је то док врти свезнање ајфона и тражи тајне великог бизниса. Како почети? Како са мало зарадити много?
OVO SAM PISMO NAMERNO SKRATILA POŠTO NISAM NI IMALA NAMERU DA GA ŠALJEM
– Našli smo je u stolici za plažu, ispod jednog od onih suncobrana sa palminim granama, na peščanom sprudu gde se reka Bojana uliva u more. Možda nije na mestu da vam ovo uopšte govorim, gospođo, ali trebalo je da vidite, kako su izgledali, reka, more, sunce u smiraju dana, kakav je bio mir i koja tišina. I talasi su utihnuli na momenat. Ako postoji idealan način da se ode sa ovog sveta, mislim da je to kako je vaša majka otišla.
– Ne nije na mestu. Uopšte me ne zanimaju vaše romantične opservacije o zalasku Sunca u ovoj vukojebini. Nisam prevalila pola sveta da slušam zanesene pogranične pogrebnike. Dajte da obavimo šta mora, da mogu da završim i sahranu i da se tornjam s ovog strulelog kontinenta. I gospođica je!
Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.
Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!
«Захтев за пријатељство» затрептало је док је гасио Фејсбук. Хитро је поништио команду и погледао. Сликица некога кога никад није видео, име и презиме без одјека у његовој свести. Кликнуо је «прихвати», квадратић се расплинуо у трепераве црвенкасте цртице, пресложио у «пријатељи» и исправио бројку
