Da li želimo da saznamo kraj, kao vremensku odrednicu? Da li iko zna kako kraj izgleda, kad započinje, kada se završava, i da li kraj ima svoj kraj? Zašto toliko težimo kraju, da se nešta završi, okonča, kada i ne znamo kako to izgleda, da li ima miris, boju, oblik…? Najnoviji roman Lazara Karanovića, “Lazare, iziđi napolje“ teži da nam da odgovor, ali ga ne nalazimo jer se krije u nama, a teško je prodreti u sopostvenost.

 Ipak, on nas dovodi sasvim blizu, uz pomoć vetra, kerova, džordževa(pacova)…koji su u bliskoj, rodbinskoj vezi. Vetar je stalno prisutan. Čovek ga ne priznaje dok ne zaduva, dok ga ne oseti  kao prepreku, onda pokušava da mu se suprotstavi, shvatajući da je nemoćan on u njemu traži  utočište.

Opor, siv dan. Ulica pod difuznim svetlom. Bez sata, čovek bi mogao pomisliti da je 7 ujutro, isto tako i da je pola 12, ili da je 4 popodne. I ljudi bejahu nekako u skladu sa tim svetlom koje je isisavalo boje. Krenuo sam u banku, da uplatim neke sitne dažbine. Banka je na uglu. Ka njenim dvokrilnim vratima vodi nekoliko savijenih basamaka. Inače, na tom mestu je trotoar širok. Ima jedna klupa, kanta za otpatke, mali kiosk... Solidan prostor. Nešto skoro kao mali trg. Na klupi su sada sedela tri starca. Ispred njih, očigledno zastavši tu da u beskrajnoj dokolici prozbore koju, još četvorica starijih ljudi. Verovatno su svi, ili većina, penzioneri. Jedan je ruke držao na zadnjici, dvojica u džepovima... Svi ozbiljni, skoro namrgođeni. Nešto su drobili i s vremena na vreme klimali glavama jedan drugom u znak odobravanja. Ali, ta scena je svakidašnja i sama po sebi ne bi bila značajna za ovu priču da nije jedne druge minijature, koja je sa već pomenutim penzionerima činila vizuelni sklop koji je momentalno privlačio pažnju. Na sredokraći između ovih koji su razgovarali i ulaza u banku jedna crna kučka je stajala i dojila štene.

Već smo na Pančevačkom mostu, a još ne znamo gde ćemo. U Banat svakako.  Kako moram da se vratim do podneva, raspoloživo vreme sužava izbor: Baranda.

Ružičasti nesit na ribnjaku u Barandi, 2007, foto Pat Bartley

Silazim danas do reke, koliko da bacim pogled na galebove. Montiram durbin na prozorski stativ, sipam kafu 2 u 1 u malu čuturicu, koja mi više služi kao šejker, pa klizim pogledom niz Dunav. Jedan mali vranac uz omanje vrišteće jato običnih galebova koje se otima oko nečeg jestivog što voda nosi, par labudova grbaca uz suprotnu obalu, te raštrkano jato morskih galebova... Otpijam gutljaj kafe i... jedan mrki galeb je u tom jatu!

Topli katalonski mart (htedoh reći španski, pa sam se brže-bolje ispravio), Barselona prepuna sunca, malih aleksandri, kaluđerica (dve šarmantne, ali nepoželjne, strane i invazivne vrste papagaja) i galebova (koji, na Jelicin užas, kriče u večernjem mraku). Uprkos svem suncu, dane sam proveo u zasenjenom i zamračenom zdanju Plavog muzeja sa interesantnom prirodnjačkom zbirkom (gde mi je najzanimljivije bilo shvatiti koliko sam tih ‘tica i sisara već posmatrao u prirodi), a na ništa manje zanimljivoj radionici o metodologiji izrade atlasa ptičjih populacija. Poslednji dan skupa, završna prezentacija – već vadim dvogled iz ranca, i posle nje kafa – pozdravljam se i krećem da sa lokalnim vodičem, Stivom Vestom, istražim okolinu.

Prokletinja od telefona zvrnda u neko nesrećno doba noći... na koje sam je i navio, ne bih li po, da li beše starom ili sad novom vremenu otišao na ptičarenje u sam cik zore. I tako me probudi, pogledam telefon s neskrivenom mržnjom i ostanem u krevetu... još dva sata. Tek potom se obučem, uzmem prethodne večeri spakovan ranac i nestanem ka Pančevačkom ritu. Ako sam dobro shvatio šta je po starom, a šta po novom, bio sam tamo nekih pola sata po izlasku sunca, što ipak nije prekasno.

Vodim ptičarenje na beogradskom Ušću u nedelju 6. oktobra u 10 sati ujutru, sa terase splava „Taverna Jakovljević“, a u okviru Evropskog vikenda posmatranja ptica, te organizaciji LOA i koordinaciji DZPPS.

Foto Gordan Pomorisac

Dorćolski kej * Ušće * Savsko jezero * Ada Huja * Zemunski kej

Kao što sam više puta već pisao (a jedan od tih blogova ima preko 40.000 čitanja, što će za mene ostati večita zagonetka), zima u Beogradu pruža odlične mogućnosti za posmatranje ptica. Tada se na rekama okuplja ne samo najviše ptica (jedinki) – preko 20.000 gnjuraca i vranaca, labudova, pataka i liski, te još toliko galebova koji su manje upadljivi jer se hrane na deponiji u Vinči, odakle predveče lete ka više desetina kilometara udljenim noćilištima; već i najviše vrsta – ukupno 35 vrsta vodenih staništa, koje se u najvećem broju okupljaju na Dunavu kod Velikog Ratnog ostrva, Ovčanske i Pančevačkih ada, kod Ade Ciganlije i na ribnjaku Mika Alas. Tih 50 km toka reka usred grada čini međunarodno IBA područje Ušće Save u Dunav, gde je do sada zabeleženo oko 210 vrsta ptica.

...za knjigu koju sam baš danas pročitao, dok sam čekao da mi operu kola. Tj, nije baš toliko tanka, nego sam je danas završio, a da sam isprva rekao da sam je danas završio, značilo bi da sam je to ja napisao – a nisam, al’ mi sve nekako žao što se nisam prvi setio...

„Još malo pa nestalo“ (naslov originala Last Chance to See) bavi se upravo time: vrstama koje su preživele u tako malom broju, da se u ma kom trenutku mogu bespovratno sunovratiti preko ivice sveta.

DAN PRVI

Gost-autor Čeda Vučković

Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”.

Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško.