Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

Gost autor: horheakimov

Nedeljno jutro u ulici Vile Ravijojle. Loša karma je što sam sinoć jeo raviole. Ustajao sam više puta da odem na presto. Sada sam konačno ustao jer je jazavičar takođe hteo da ima momenat samo za sebe. On to voli da ima van dvorišta, obično u bulevaru prestolonaslednika. Loša karma za istog.
Leto se odužilo do sredine novembra te nije mučno izaći iz kreveta na ulicu. Beskućnicima a i onima koji žive na ulici ili u okućnici takođe je banja. Ipak na ulici nikog živog. Prvo ljudsko biće koje sam ugledao bio je Miki Manojlović. Nosio je mantil boje peska zakopčan u dva reda. Tu pred nama je klekao i osetio sam se kao car na sekund. Zavezao je pertlu i otišao je na gore. Mi na dole. Koliko često se dešava da prvo lice koje vidiš ujutru od kada se probudiš bude neko poznat? Ko zna šta sledi u ostatku nedelje, loša karma je to. Tako mi miriše. I na provarenu hranu za pse takođe. Sagni se pokupi to nemoj da neko ugazi! A kazna kolika je ako te uhvate komunalci! Nisam poneo kesu. Okrećem se levo, desno, dole gore (Predrag se udaljava okrenut leđima). Nema žive duše niko neće videti. Polako nastavljamo u park koji je rekvizitima opremila pekara. Pekara je definitvno imala lošu karmu pri izboru imena. Hleb i kifle, koji romb je to smislio. I crnina za prodaju hrane. Pekara za sahranu. I bez sa. I sa bez. Bez veze. Bez zvezde. Crvena, crvena, hej Zvezdo, hej.
No dobro.

Između dva drveta preleće vuga, jarkožuta ptica crnih krila, brojna, ali teška za videti jer se drži samih vrhova krošnji, pa se obično opaža ovako, u letu. Odnekud čujem otegnuto „trrrrrrr, trrrrrrrr“... Osvrćem se da vidim odakle dolazi i, na prostranoj čistini usred šume, ugledam dve grlice na vrhu omanjeg drveta. Uvek mi j zadovoljstvo da ih vidim, liče na gracioznije rođake gugutki, vitkijeg stasa i raskošnijeg perja... i potom se setim da je to ista ona vrsta čija brojnost ubrzano opada, a koju lovni turisti svake godine desetkuju, dok im naše vlasti u tome podilaze i pozivaju ih na sledeću epizodu letnjeg pokolja. Kada krene lovna sezona, ove ptice se u mnogim krajevima ubrzo neće moći videti. Zato uživam u prizoru, dok traje.

Bio to debeli Dunav ili indijska džungla, ja bez prirode ne umem i ne mogu, moram imati svoje redovne doze. Drugačije ne funkcionišem. 

WWF Srbija, 28.12.2016.   |   Ornitolozi Lige za ornitološku akciju, u saradnji sa Zavodom za zaštitu prirode Srbije, organizovali su i ove godine prebrojavanje malih vranaca i potvrdili da uz obalu reke Save u Beogradu sada zimuje 3.700 jedinki, što predstavlja 5,3 odsto evropske, odnosno oko dva odsto ukupne svetske populacije. Brojnost malih vranaca je skoro ista kao i prošle godine  kada je izbrojano 3.800 jedinki. Relativno stabilna brojnosti i stalno  prisustvo ovih ptica i dalje pokazuje veliku vrednost i značaj rečnih staništa u užoj gradskoj zoni. 

Mali vranac u Čukaričkom rukavcu, foto Maciej Syzmanski 

“Meni je sada već okruglo 20 godina kako pratim male vrance na zimovanju na Savi, počeo sam još 1996. Vranaca je tada bilo dvostruko više nego što se znalo, bilo ih je već 1000 u gradu, a to je nakon odsustva od pola veka već bilo uspeh samo po sebi. Tako je počelo. I evo nas sada, 20 godina kasnije kako pratimo  ovu vrstu na zimovanju u Beogradu. Svaka populacija koja prelazi 1 procenat regionalne se smatra međunarodno značajnom i nameće obavezu da pospešimo njen opstanak, a mi i ove zime imamo 5% evropske populacije malih vranaca usred glavnog grada. To nije samo obaveza da ih zaštitimo, već i potencijal za razvoj eko-turističkog proizvoda Beograda jer se ova vrsta sreće samo od Jadrana do Kaspijskog jezera, i njeno odsustvo u Zapadnoj Evropi je čini jako atraktivnom za tamošnje posmatrače ptica. Ono što su za Kikindu sove, za Beograd je mali vranac“, izjavio je Dragan Simić iz Lige za ornitološku akciju. 

Читам све ове постизборне постове са све коментарима и мислим се нешто...

Oduvek volim pse i vec dugo, od kad nema "mog psa" a mnogi od nas znaju o cemu govorim, vise nista nije isto. Ipak i dalje volim da o njima pricam.

Zanimljiva je popularnost, te nepopularnost odredjenih rasa pasa. Po secanju i pricama, dacu malo uvid u tu, nazovimo je av-av statistiku.

Beograd osamdesetih. Mnogo vucjaka( nemackih ovcara), kokera, pudlica, poneki doberman i jednog rotvajlera spazih, nisu bili cesti, uopste.Secam se, bila sam mala kada sam videla jednu finu gospodju gde seta kod Londona, u blizini Francuskog zabavista psa rase Baset haund!

Ovo je članak od pre dve godine na koji sam tek juče naleteo na TW. Pisan je na sedamdesetpetogodišnjicu staljingradske bitke.  

Na večno pitanje, ko je gori - Staljin ili Hitler, može se reći da su to bila dva kremena, koja su, kresnuvši jedan o drugi, izrodili požar Drugog svetskog rata. Njih dvojica ne bi mogli ništa da zapale jedan bez drugog. No, Staljin se prvi pretvorio u vodeći kremen, čineći sve da bi Hitler došao na vlast, pa posledično, i da povede rat.

Ovo

... ili neko možda ima neku bolju ideju

Gledao sam neke utakmice domaćeg prvenstva. Davno nisam video lošije trčanje za loptom. Smeće od fudbala koje se igra za nekolicinu predsednika klubova i nekolicinu 'vođa navijača' za koje nemam pojma čime se bave ali su nešto važni. Žali Bože onih desetak klinaca koji se kao lože.A i to na šta se