Čovek nije niotkuda dok mu neko mrtav ne počiva pod zemljom.
(Hose Arkadio Buendija u Sto Godina Samoće, G.G. Markes)

Ne dozvoli tad da naprave od toga tužni treći čin"

 

Vidim  vest u medijima: "Ubicama Tatona 240 godina".  

To me  tera da se setim tog nesrećnog dana,  iz septembra 2009. godine, kada je u najužem centru Beograda izvršeno strašno ubistvo.

Na izuzetno divljački način.

Iz besmislenih razloga. Iz obesti fudbalskih navijača. Onih koji su huligani u dušama njihovim.

Kažu da je premlaćeni očajnik Bris Taton (Brice Taton) jednog trenutka počeo moliti, do preklinjanja, da ga ostave

 

Srbin koga su svi voleli - od Vitlejema i Nazareta do Njujorka, Sidneja i Novosibirska. Poslednji Srbin, zaista Globalni Građanin, prema dobricama brat, prema miševima i štetočinama orao.

Tražim pomilovanje za one ljude u ovoj zemlji kojima je svega dosta:

Kojima je dosta 5. oktobra.
Kojima je dosta i 6. oktobra koji se nikad nije dogodio.
Kojima je dosta i 12. marta.
Kojima je dosta i 13. marta koji se, takođe, nikad nije dogodio.
Koji se osećaju istinski postiđeno svaki put kad upale televizor.
Koji su poniženi svaki put kada uđu u prodavnicu.

Koji su sa Zoranom Đinđićem sahranili vlastitu nadu da će ovde ikad išta da se promeni.

Koji se osećaju istinski poniženo kada vide kako je Aleksandar Tijanić i dalje direktor bilo čega - a kamoli takozvanog javnog servisa.

 

On je kreirao RSS feed, Infogami, Creative Commons, Archive.org, Open library, Demand Progress, nosio na svojim leđima otpor prema SOPA. Dečak genije koji je bio u isčekivanju suđenja zbog skidanja PDF fajlova naučnih časopisa sa sajta MIT biblioteke.

Neka čudna i zla vremena su došla, uzburkani su duhovi svuda i deluje kao da se zla sen apsolutne, totalitarne mržnje iznova nadvija nad nesrećno Čovečanstvo. Interesantno, samo po sebi, da naporedo sa tom mračnom silom koja očito živi sa Čovečanstvom, i u njemu, otkad je sveta i veka, uvek postoji i neki tračak svetla, određeno nadanje da će doći lepša, bezbrižnija budućnost. Danas, dojam je, ti strahovi i nadanja se opet mešaju u kovitlacu

Jedna od knjiga na samom vrhu lične biblioteke (jer Brodski je lepo rekao "da na vrhu nema hijerarhije") jeste delo američkog esejiste i polemičara Kristofera Hičensa "Bog nije veliki" ("God is Not Great"). Kada je izdata, pre četiri godine (kod nas je publikovana 2009. u izdanju "Peščanika"), ateisti širom sveta, a naročito u Srbiji dobili su moćno i argumentovano štivo za borbu protiv sve izrazitije klerikalizacije društa i povampirenja praznoverja.

U Rovinju je preminuo književnik Mirko Kovač s kojim sam pre dve godine napravila intervju za NIN, koji sada, ovde, prenosim u ime sećanja na pisca. Po završetku intervjua smo se neko vreme dopisivali na razne teme. Na primer, ja sam želela da napravim seosku biblioteku na plaži u istarskom gradiću Premantura, a Mirko me je u tome zdušno podržavao. Moje saučešće porodici i posebno zajedničkoj prijateljici Daši Drndić, koja me spojila sa književnikom i omogućila da nekoliko dana u njegovom domu u Rovinju razgovaramo. Mirko Kovač mi je pričao mnogo stvari koje prevazilaze format i sadržaj intervjua, recimo, da je do skora voleo da vozi bicikl po Rovinju, ali i ono što je ušlo u intervju, poput rečenice da "pisac nema drugog testamenta osim svojih knjiga".