portret uslikan sa pločice u kupatilu

  gost autor: anfieldroad

 Ako prihvatimo da su sva ova umetnička dela nastala slučajno, bez namere i bez autora (ne računajući oštro oko koje ih je izdvojilo iz mnoštva) onda bi taj smer mogli da nazovemo slučajnom umetnošću. Ali, kako to ne zvuči bogznašta, ja bih predložio da to prevedemo na francuski jezik, inače jezik umetnosti. Dakle na francuskom - slučajno je "PAR HAZARD", pa samim tim predlažem naziv pravca hazardna umetnost ili hazardizam (odnosno - HAZART, prim. docsumann).

"Apsolutno je sadržano u slučajnom" – Paul Kle

Ima mnogo misitfikacije, zamagljivanja i namerne upotrebe "nejasnog" govora kad je bilo koji porez u pitanju (ne samo kod nas, ali mene zanima - kod nas, prvenstveno).

Otkud nam uopšte porez, bilo koji i bilo kakav?

Najtačniji i najopštiji odgovor bi bio:

- poreza bilo oduvek (raznog u raznim istorijskim epohama), ali začetak ovakvih oblika poreza kakve danas poznajemo (i ne volimo) je krajem XVIII veka, Engleska, a za finansiranje ratova

               To što joj nikako nije polazilo za rukom da zamisli nekoga ko je drvendupast
nije je previše zabrinjavalo. Ono, jeste da joj je unosila izvesnu nervozu činjenica da joj se, ma koliko se trudila, pred očima uporno pojavljivala jedino slika Đepetovog drvenog lutka, sa, podrazumeva se, velikim drvenim nosom i donjim delom leđa takođe od drveta, što se naročito imalo podrazumevati, jer je u svim slikovnicama i u svim filmovima uredno odeven, ali je negde nazirala sasvim opravdanu slutnju da će se misterija njoj beskrajno zabavnog izraza već nekako rešiti sama od sebe, pa se i nije preterano uzrujavala.

Matematika izgleda sasvim neumoljivo.

I daje rezultat koji je sasvim očigledan, a mnogima od nas izgledao odavno tačan, sasvim intuitivno:

 Iako je praznik Preobraženja Gospodnjeg jedan od najvećih hrišćanskih praznika,  meni više predstavlja i označava neku specifičnu poziciju u vremenu i prostoru,  nešto kao  glasnik koji mi  nosi lošu vest, da je letu sasvim sigurno blizu kraj, saznanje koje bi Olivia N. John opisala pevajući, summerdays drifting away tra la la la...nagoveštava mi da se posle nedavno dostignutog letnjeg pika nezaustavljivo survavam u zagrljaj jeseni (ovo je baš bitchy) koja čeka i vreba tu negde iza ćoška da likuje s prvim nadolazećim kišama. To može u startu izazvati blagi osećaj teskobe i mrzovolje kod mene, a kad sam mrzovoljna  prilično sam nespretna, i znam da upropastim neke lepe  susrete, prilike, i dr. Nedajbože da upropastim ovaj sa vama, posle dva meseca umerene letnje ćutnje i retkog pojavljivanja na blogu.

Čitam vesti, čitam, gledam, osluškujem, pa čak i beležim. Neke uobičajene stvari iz života pamtim. Posmatram, da, posmatram. Motrim. Izolovan sam, a kao da sam sklonjen. Opet, sveprisutan sam. Umem o svemu ponešto da kažem. Neupadljiv sam i delujem beskrajno naivno. Putujem, tu i tamo, prepričavam, smejem se i radujem. Padne tu i poneka sahrana, izjava saučešća, i prekrstim se, poljubim sveću i zapalim je. Nema me na mestima za eksponiranje, a ako baš sudbina ište moje pojavljivanje na tim javnim mestima, onda gledam da sam izvan te ekipe i da izgledam naivno, mirno i zalutalo.

Evo kako nas je svet nekada video, samo mi nismo videli isto.

Na Krfu, dok sam u hladu pomorandže i limuna pio poslepodnevnu kafu, čuo sam je i sinulo mi je! Sinjavalo je to meni i ranije ali se razbijeno svakodnevnim koještarijma gubilo i nestajalo. Slušam ih ceo život i pored vrapčića, najdraže su mi ptice! Kad ih vidim onako sivkasto plavičaste sa crnom trakom oko vrata, uvek mi na pamet padne Dega...pa i Riri Lotrek, ma i Mone i Mane i Renoar...

E da, šta mi je to sinulo dok sam... Gugutka je jedina ptica na svetu...evo opet mi je sinulo, ustvari ovoga časa se setih jedne od kratkih priča Brane Crnčevića iz zbirke Dnevnik jednog... Mrzi me da tražim knjigu ali ću je prepričati po sećanju, ukratko.