Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Gost: amika - Milivoj Anđelković, književnik 

Кафић “Вол стрит”, сав у црвеном плишу и бордо кожи, ушушкан у меку атмосферу и снабдевен свим врстама оштрих пића, био је омиљено место бизнисменима различитих профила. Они мали, чија је фирма била ташна-машна-мобилни знали су да је бити у “Вол стриту” ствар престижа – имиџ, бре, ортак, то ти је пола бизниса! Они моћнији, које су пратиле дугоноге секретарице изабране међу запосленима, ту су заказивали састанке, уговарали проценте, рабате и проналазили извршиоце за ситније послове којима нису желели да “прљају” своје пословање. “Видимо се у “Вол стриту”! – била је реченица коју су сви радо изговарали јер је тако пословно и светски звучала.

Gost-autor Luka Rubinjoni

Gost autor Elen Barton

 13. avgusta 1964. godine izvršene su poslednje smrtne kazne vešanjem u Velikoj Britaniji. Obešena su dvojica zatvorenika u Liverpulu i Mančesteru, osuđenih na smrt zbog ubistva. 

Albert Pierpont je bio dželat. Prateći stope svog oca on je postao najbolji u zemlji. Od ranih 30-ih on je pogubio više od 600 ljudi.

20. jun 1966 godine.

Trebalo mi je skoro dve godine da vas nagovorim na…nazvala bih to pre razgovorom nego intervjuom. Moram da vas pitam da li će vam smetati ako uključim magnetofon? Takođe,

Gost autor OtacPoZakonu - Simeun, emailom

...Ovih dana je neka vrsta godišnjice smrti velikog srpskog (crnogorskog) pisca Borislava Pekića (1930-1992). Njega nisam lično poznavao, mada je često dolazio u kuću Miše Davida u Višegradskoj, kad i ja,družeći se sa Mišinim bratom Filipom. Tu se konstantno sastajalo društvo koje su sačinjavali još neafirmisani umetnici: Mirko Kovač, Danilo Kiš, Leonid Šejka, Goran Paskaljević, Borislav Pekić...

Mnogo više sam o njemu saznao od Omilja Glišića,advokata i našeg komšije,čija je sestra Ljiljana,

Na Limu, Drini i drugim rekama povremeno zavlada jedno zlokobno stanje duha među ribolovcima, oličeno u grozničavoj, agresivnoj i razornoj zaslepljenosti i isključivosti, usmerenoj protiv velikih vranaca (kormorana). Javno traže od lovaca da ih potamane. Jedan prostodušno kaže u kameru: “mi ne želimo da ih uništimo, nego da ih nema.” Na pominjanje kormorana, pecaroše kao da hvata napad neke đavolske posednutosti – izbezume se, škrguću zubima, iskolače oči, pocrvene (neki preblede), teško dišu, postaju krvoločni i nasrtljivi. To ih hvata u talasima, kao delirijum malarije. Kad se učini da ih je prošlo, vrati se u još težem obliku.

Или У потрази за изгубљеним илузијама


Нисам псето него дивљач. Имам тај опасни поглед, сви ми то говоре. Не умем да шеним, а буним се често, са или без разлога. Него, откуд сад тај прелаз са Er  на Ich form, пита се мој образовани читалац. Хоће ли сад уследити очекивани животни треш, аутобиографија или ти тривијалност свакидашњице? Морам вас разочарати. Трач рубрике и промоције не радимо. Оно што следи јесте прича о једној генерацији, прича која прелази у урбану легенду или чак мит. Ради се о генерацији Зомбија, тј. живих мртваца. Будући да сам једна од њих, ни мене више нема. Оно што живи јесте прича.

Gost autor: Horhe Akimov

Ima već nekoliko godina od kada je Tasovac Marsovac otvorio skupštinski kanal, kako bi ostali kanali našeg prava da znamo sve bili slobodni za reprize i reprize repriza. Naravno, to je tako perfidno i sa zadnjom namerom učinjeno, taksa je duplirana, neka se notira, samo da bi u pauzama, za ručak, užinu i večeru poslanika, puštani koncerti Beogradske filharmonije. Nije naivan Ivan, vidi se čim ga pogledaš. Najviše je puštan onaj koncert na kom je slavni dirigent Zubin Mehta gostovao kako bi filharmonija skupila dovoljno novaca za turneju po dalekoj Americi. Međutim, posle godinu dve blagostanja, na grbini puste raje, taksa je ponovo ukinuta pred vanredne izbore i valjalo je menjati ceo koncept i, da budemo iskreni do kraja, namesto neatraktivnih koncerata klasične muzike, ubaciti nešto lukrativnije. Ipak je frekvencija nacionalna.

Izmišljen je, više se ni ne sećam od strane koga, možda nekog našeg studenta sa Jejla, kulturni kviz KULT LIČNOSTI gde su se takmičari, plavi i crveni kao nekada u Slagalici, borili jedan protiv drugoga u poznavanju života samo jedne ličnosti. Kako bi predstava bila primamljivija većini auditorijuma koji je ostao da živi na ovim usranim prostorima, iz vladajuće partije je stigla direktiva da ličnosti moraju biti isključivo Srbi. Iskopan je kao voditelj Nikola Pandilović, već dobrano sed i proćelav, ali sa starim tikom sklanjanja kose od očiju. Pojavili su se jaki sponzori, Železnice Srbije, i dalje na subvencijama, Pošta na čelu sa dugoživećim Krkobabićem juniorom (takođe i dalje), kao i VMA. Prvih pet do deset ciklusa kviz je bio pravi hit a skupštinski kanal je gledalo više ljudi nego svih 92 Pink kanala zajedno. Pa ipak posle nekoliko narednih ciklusa, plebsi su izgustirali novitet i gledanost je bila na nizbrdici a od devedeset prvog ciklusa je novoizmišljenom kvizu pretilo i da ga nestane. Potrošeni su svi slavni likovi iz naše istorije i praistorije (baš čudno) pa su krenuli da bivaju trošeni i živi ljudi iz naše svakodnevnice. Kako bi projekat uspeo često su menjana pravila; pravilo ko bira ličnost je olabavljeno pa je izazivač, takmičar koji bi na testiranju iz opšte kulture imao više bodova na pitanjima: Ko peva pesmu Insomnija? Ko je Leon Kojen? Kada je uhapšen Monti Berns? i sličnim, imao pravo da donese svoju ličnost sa sobom. Uvedeno je pravilo da se ukrštaju takmičari koji donose ličnosti sa istim imenom. Na primer Dragan Tarlać vs. Dragan Đilas… Devedeset prvi ciklus je nekako počeo u septembru a mene je žena još od 19. jula krenula da spopada:

– Što se ne prijaviš? Što se ne prijaviš? Toliko čitaš tog Basaru i o tom Basari, verovatno znaš o njemu više i od njega samog? Cela gostinjska soba smrdi na ubuđali Danas!