KORMORANI – CRNA KOB PECAROŠKA

Na Limu, Drini i drugim rekama povremeno zavlada jedno zlokobno stanje duha među ribolovcima, oličeno u grozničavoj, agresivnoj i razornoj zaslepljenosti i isključivosti, usmerenoj protiv velikih vranaca (kormorana). Javno traže od lovaca da ih potamane. Jedan prostodušno kaže u kameru: “mi ne želimo da ih uništimo, nego da ih nema.” Na pominjanje kormorana, pecaroše kao da hvata napad neke đavolske posednutosti – izbezume se, škrguću zubima, iskolače oči, pocrvene (neki preblede), teško dišu, postaju krvoločni i nasrtljivi. To ih hvata u talasima, kao delirijum malarije. Kad se učini da ih je prošlo, vrati se u još težem obliku.

Šta se desilo s onim dobroćudnim ljubiteljima prirode, ekolozima – čuvarima nezagađenih reka, ranoraniocima i romantičnim zaljubljenicima u mirno ogledalo vode nad koje se nadnose vrbe? U šta su se prometnuli oni setni usamljenici skloni meditaciji? Gde je nestala njihova poslovična tolerantnost i beskrajna strpljivost? Koja je zapravo njihova prava priroda, dr Džekil ili g. Hajd?

Zato, pre nego što se pozabavimo (stručno, ornitološki, profesorski) kobnim crnim tičurinama, žderačima ribe, hajde da prvo pogledamo ko su i šta su ti ribolovci, u sistemu u kome živimo i delamo vi i ja i svi ostali. Najpre, pecaroši su građani i poreski obveznici. Ravnopravni svim ostalima. Imaju svoja prava i obaveze u skladu sa zakonima. Organizovani su u udruženja rekreativnih ribolovaca. Od drugih građana se razlikuju po tome što naročito vole da pecaju ribu, za razliku od nekih drugih poreskih obveznika, koji više vole nešto drugo, pa su udruženi u drukčije organizacije. U Srbiji ne postoji društvo obožavalaca slobodnih, divljih, crnih kormorana ali, da postoji, imalo bi slobodu delovanja ne manju od ribolovaca. Razumete u kom pravcu idem? Ja lično, koliko volim da pecam, isto toliko obožavam da gledam, kibicujem kako brzi, snažni, vižljasti vranci lete, rone na dah, uspešno love ribu bez ikakvog savremenog alata i pribora. Za razliku od dokonih pecaroša, kormorani love ribu za održavanje golog života. E pa to hipotetično udruženje kormorandžija (mogao bih da ga osnujem ovih dana) obratilo bi se nadležnim upravama i imalo bi pravo da traži da mu se dodele vode Lima ili neke druge reke na korišćenje, u skladu sa Ustavom, zakonima i principom suverenosti i ravnopravnosti građana i Poveljom o ljudskim pravima. Zašto bi rekreativni ribolovci bili povlašćena grupa? Ima mesta i za jedne i za druge. Razumeli smo se dakle da su rekreativni ribolovci samo jedni od mogućih i privremenih neprivrednih korisnika vodenih resursa kao opšteg dobra. To pravo korišćenja im se oduzima u određenim slučajevima predviđenim zakonom i pravom svih građana na opšte dobro. Na primer, kada koriste ribolovne vode na način koji narušava ekosistem i biodiverzitet i njegove sastavne delove, poput je l’da kormorana iliti vranaca.

Rat koji su pecaroši objavili, a boga mi i poveli protiv kormorana, uznemiravajući ih na noćilištima i gnezdilištima, plašeći njih i ostali živi svet nedozvoljenim pirotehničkim sredstvima, zatim govor mržnje i pozivanje rekreativnih i sportskih lovaca da ih puškama ubijaju, nije dakle utemeljen ni u zakonima, ni u građanskom sistemu jednakih prava, ni u nepisanom kodeksu ekološke etike, ni u zdravorazumskom prosuđivanju. Šta se onda dešava, jesu li ti ljudi poludeli? Da se ne bismo ogrešili o umerene, obaveštene, obrazovane i razumne ribolovce, treba reći da nisu svi oni tako zaslepljeni i isključivi, ali je, od halabuke koja se diže, teško procenjivati koliki je čiji udeo. Znate i sami, kad nemate argumente, onda počnete da galamite. U slučaju ozloglašenih, optuženih i osuđenih vranaca buka je zaglušujuća, možda baš zato da se ne bi, ne čuli, nego ni slušali argumenti druge strane. Po sistemu manije gonjenja, kad pecaroši vide u novinama ili na televiziji svoje katastrofične izjave o pošasti koju prouzrokuju kormorani, učini im se – dodatno uzbuđenim – da je to sve nekako bledo i neuverljivo, pa u sledećoj izjavi dosole i začine, dodaju još koju tonu progutane ribe i bar još hiljadu novih kormorana. Ubrzo počinju da veruju u svaku izmišljotinu koju su izgovorili. Blagonaklono smo gledali na tradicionalna bezazlena ribolovačka preterivanja i fantaziranja. Ova njihova kreativnost je međutim zloćudne prirode i niko nema prava da je dalje toleriše.

Šta je u korenu ove histerične pristrasnosti i divlje mržnje ribolovaca koji bi trebalo da love ribu ne za prodaju, ne za ishranu, nego iz rekreativnih pobuda, dakle iz zadovoljstva? Kažu ovako: kormorani prožderu zilion tona ribe, zar to nije strašno (i počinju da se tresu). Da, i? U čemu je problem? Jeste, jedu ribu, mnogo ribe. A šta bi drugo kormorani trebalo da jedu. Bog ih je stvorio da jedu ribu. Da, kažu rekreativci (već malo promuklo, ali i dalje povišenim tonom), ali jedu našu ribu! Neka idu drugde (kod nekih drugih pecaroša, moja primedba), mi ne želimo te tičurine ovde. Pardon, kako vašu ribu, odakle vam ta riba i kako znate da je vaša? Naša je – jer mi smo ovu reku poribljavali.

Ovde treba razjasniti da stvarno udruženja pecaroša poribljavaju reke na kojima pecaju, čak su i dužna da to rade. Ali to je samo zato da bi nadoknadila ili predupredila poremećaj u sastavu ribljeg diverziteta, pošto intenzivno love ciljane tzv. plemenite vrste riba. Nije reč dakle o vlasništvu nad ribom, nego o kompenzaciji za selektivno narušavanje ekosistema. Što je veći ribolovački pritisak, to su ove mere potrebnije. Pošto vode evidenciju ulova, udruženja to tačno znaju. Poribljavanje se, po zakonu, vrši pod strogim stručnim nadzorom i pod budnim okom nadležne inspekcije, a njegov jedini smisao je da se prirodi vraća ono što čovek uzima. U zakonu je doduše predviđena i šteta na ribljem fondu na ribolovnim vodama i naknada te štete, ali su tačno navedeni uslovi i okolnosti, kao i lica koja su odgovorna za izazivanje štete. Među tim licima kormorana nema.

Kod pecaroša je dakle na delu jedno duboko nerazumevanje sopstvenog mesta i uloge u sistemu odnosa Čovek–Priroda. Neshvatanje nekih od njih potiče iz neobaveštenosti, neobrazovanosti i drugih uskraćenosti, ali se bojim da ima mnogo onih koji namerno zamućuju vodu težeći da zadrže ni na čemu zasnovan privilegovan status. U njemu se ponašaju kao da su vlasnici ne samo riba u rekama, nego i samih reka, obala, pa čak i ptica koje lete po nebu. E pa nisu i u to i tako ne vredi da sami sebe ubeđuju. Reke su naše, ribe su naše i ptice su naše zajedničke.

Na kraju, malo o samim pticama. Kormoran ili veliki vranac je vrhunski ribolovac, ihtiofagni predator. Jeste, ždere ribu i to krupnu i u potpunom je saglasju s ekosistemom i ostalim članovima životne zajednice. Tu vladaju vrlo jednostavne jednačine: kada raste količina plena, povećava se broj grabljivaca. I obrnuto. Nije moguće drukčije. Ne može da bude malo ribe, a mnogo kormorana. Ko to neće ili ne može da shvati – taj je, da izvinite – glup. Jeste, kormorani ozleđuju krupnu ribu koja međutim ne propada, kako tvrde ribolovci, nego postaje dostupna manje brzim i manje uspešnim ribojedim životinjama. Takva je podela uloga u ekosistemu. To se uči u osnovnoj školi. Ako se ribolovci žale da je ribe sve manje, a kormorana sve više, moguća su dva objašnjenja: (1) ribolovci ne govore istinu, i (2) kormorani i pecaroši ne love iste vrste riba, pa je ribe koju jedu kormorani sve više, a pecaroških sve manje. U oba slučaja krivica nije do vranaca.

 Dr Voislav Vasić je ornitolog s najvećim iskustvom u zemlji... u stvari, u nekoliko (susednih) zemalja.