Veliki crnoglavi galeb je ptica koja se gnezdi u Centralnoj Aziji, a zimuje u priobalnim vodama Crvenog i Arabijskog mora, te Bengalskog zaliva (pre par nedelja sam ga i sam posmatrao na Arabijskom moru). A juče sam se nekim poslom našao na Adi Huji.

U naredna dva posta, nakon ovog, opisaću vožnje od Leskovca do Beograda (za 1 dan) i nazad, preko planine Gajtan do Đavolje Varoši, kao i neka kraća putovanja u proteklom mesecu, ali najpre uvodni tekst o mojim biciklima i vožnjama u prošlosti.

* * *

Naučio sam da vozim bicikl (u Leskovcu obično kažemo bicikla, u ženskom rodu) negde oko 7. godine. Na kevinoj bicikli, bila je zgodnija jer nije imala ram, kao muške. Naravno u stojećem stavu, pošto mi je sedište bilo previsoko. I, naravno, leđa izguljena od tog istog sedišta. Kasnije su već došle Poni bicikle,

Ivo Andrić

Dobro se sećam. Bila je to sezona 2002/2003, kada sam među nekih 2000 poluuspavanih ljudi u „Pioniru“, gledao četvrtu pobedu Partizana u poslednjem, 14. kolu Evrolige protiv Ulkera. KK Partizan je  te godine, bio poslednji – osmi u grupi, a ovo je bio ispraćaj u nekom, još nestandardizovanom, popodnevnom terminu. U navijačkom repertoaru, pored onog čuvenog „Svaki Turčin zna, svaka mula zna, da je Obilić, srpski sin, zaklao Murata“ i „Mirsade (Jahović) Srbine“, glavni hit je bio „Svinjoo debela“, posvećen Duletu Vujoševiću, koji je, onako, podbočen o svoj stomak u izgužvanoj košulji, psovao sve u šesnaest prema tribini sa „najvatrenijima“. To nisu bile godine ljubavi, ni rezultata. Još uvek, ti isti, navijači, nisu uramljivali slike sa likom „debelog“ Supermena, utakmice Partizana nisu bili „mejnstrim“, Cukerberg je tek smišljao Facebook, pa grupe poklonika nisu postojale, a gradska kalakurdija nije imala šta da vidi i da bude viđena, tako da je u širokom luku zaobilazila bljuzgavičavi mrak oko hale „Pionir“.  Još uvek je terenom krstario neki polutalentovani tim sa, po pravilu, jadnim strancima i rvačem, Vesom Petrovićem, kao glavnom atrakcijom.

 Zdzislaw Beksinski

- UMRIJEĆU! – dreknu  Damir iznenada, prenuvši iz kolektivne letargije kompletnu ekipu za šankom. Zadimljena tišina, što se domaloprije omamljeno lelujala nad glavama nas nekoliko standardnih  blejača u klubu HN pozorišta, biješe nepovratno raspršena.

Nedavno sam vozio svoj prvi brevet (biciklistički maraton) i bilo je to stvarno nezaboravno iskustvo. Svašta se izdešavalo. Bilo je jakog vetra, kiše, umora, snalaženja u "prirodi", pa i malo suza na kraju (nešto u vezi s mojom decom i ovom medaljom sa slike). Ali idemo redom...

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno

Postojanje je vjerovatno najnesporniji, najneupitniji, od svih fenomena na ovom svijetu. Nesporniji čak i od samog svijeta. Sad, o kakvom/čijem postojanju se radi, to je posebno, nimalo jednostavno pitanje, ali samo postojanje  je  sine qua non  svega što jest.  Preduslov svih preduslova. To nešto, koje nije ništa, jeste to što jeste upravo uslijed svog postojanja.

eBird CITIZEN SCIENCE EKSPERIMENT 

Pre dve godine istraživao sam gnežđenje gačaca u Pančevačkom ritu, pa sam  prošao praktično sve asfaltne puteve i veće ulice u ritu (ipak ne i sve uličice), te tu i tamo poneki prašnjavi put, a sve skenirajući unaokolo 400 kvadratnih kilometara ravnice između Dunava i Tamiša. Locirali smo 8 gnezdilišnih kolonija sa 252 zauzeta gnezda i utvrdili gustinu od 1,6 gnezda / km2. Bez izuzetka, sva su bila u naseljima ili unutar većih farmi (a i tada neposredno uz zgrade).