Znam da je u noći slave ošišanih momaka, bogohulno posvetiti pažnju bilo kom drugom sportu, ali mi iz rukometa, već godinama iz „drugog reda“, pokušavamo da svoj sport vratimo na floskulu „stare slave“, pa ću tako večeras uobičajeno štucati na nečije coktanje i negodovanje – Evropsko prvenstvo u rukometu za žene!

Ovog vikenda sam ponovo pronašao onog crnog galeba koji je kod nas retkost, a o kom sam vam već (više puta) pričao. Otkrio sam ga na istom mestu gde se i prošle zime zadržavao, samo što sam ovog puta ja našao način da mu priđem mnogo bliže. Prvo sam napravio nekoliko dokumentacionih fotki mobilnim kroz durbin 25-60×65 Swarovski STX – iz ruke (tj. bez adaptera), a onda mi se ispraznila baterija. Kako galeb nije pokazivao znake želje da ode ma kuda, otišao sam kući po foto-aparat i napravio još jednu seriju slika.

10th April 2012 - this morning we had our hopes of a competitive fixture dashed when the team from Lebanon's American University of Beirut cancelled after having been unable to recover from their devastating 106-0 loss to Serbia's indomitable champions Dorcol RLFC.

Since Dorcol recently demolished us 106-6, we figured this one was ours 6-0 for sure ;)

Dorcol sent six of their players to hospital and completely demolished and demoralised them, just as they've done to every other club team not from France or the UK since around 2009.

We keep on searchin'

Until we find it

Until we find it and prove them wrong 

We will find it here

Or we will find it there 

We keep on searchin'

Until we find it...and prove them - wrong

DAN PRVI

Gost-autor Čeda Vučković

Sreda veče, poziv sa mobilnog telefona. Identifikacija na displeju mi ukazuje da se „kuva“ neko ptičarenje, znam jer me zove Manasko: “Ne bi bilo loše da dan iskoristimo za posetu Rusandi”.

Hmm, obećao sam ženi da se ovog puta neću dugo zadržati i da me čekaju na ručku, ali brate jednom se živi, zato vozi Miško.

Videh na jednom lovačkom forumu temu, pa parafraziram “šta sve nosite na teren, mimo onog baš obaveznog” (a što bi kod ptičara bili dvogled, ključ – tj. priručnik za identifikaciju ptica i beležnica, sve češće i foto oprema), pa su odgovori išli od labella do šešira, obično oko litra vode, te od pljoske ("nije to za tebe da piješ, vec da ponudiš") do, meni najzanimljivijeg, doručka za 2-3 osobe ("sendviče nose sebični ljudi - ne mogu nikog da ponude, nego se nosi kulen, crni luk, itd, sve sto može da se naseče i podeli, količina za dvoje-troje")...

Ukratko, metoda je sledeća: dođeš, pregledaš, prebrojiš. Jednostavno, zar ne? Pa ipak, mučim se s ovim tekstom već neko vreme. A pre kojih 16 zima sam baš o tome pisao u poslednjem broju Evropljanina, onom na čijoj je naslovnici Ćuruvija iza rešetaka, koje nije doživeo da vidi jer je odstreljen dve nedelje kasnije, a ja još ne znam ni izvršioca, ni nalogodavca, iako me svakog dana uveravaju kako (sam dovoljno glup da) živim u tzv. pravnoj državi.

U Srbiji, kao i na ostalim ex-YU prostorima, skoro da nema coveka u svojim kasnim dvadesetim, tridesetim ili ranim cetrdesetim koji nije cuo za Dilana Doga, istrazivaca natprirodnih pojava, junaka jednog od najboljih stripova koji se pojavio na nasim kioscima kasnih osamdesetih - Dylan Dog.

Posle raznoraznih prilicno klinackih stripova u kojima su se pretezno pojavljivali kaubojci i indijanci i u kojima su radnje bile prilicno jednostavne a samim tim predvidljive i dosadne, pojavio se strip koji je uz Martija Misteriju i pre njega Mister Noa konacno uneo toliko potreban kvaliet i intrigantnost zbog kojih je imalo smisla ako ne postati kolekcionar ono bar pratiti i skupljati stripove. Jer kod nas su pre toga stripovi ipak bili samo jeftina zabava do koje se dolazilo po kisocima. Dok su sa druge strane na tzv. Zapadu stripovi i graficke novele mnogo ozbiljniji hobi - pravo kolekcionarstvo.