Читам све ове постизборне постове са све коментарима и мислим се нешто...

 

 

U neko davno doba, pre ere interneta, a kada sam prvi put okačio dvogled oko vrata, video sam svog prvog „galeba snegara“, a da sam znao šta gledam. Naravno da sam ga viđao i ranije, ali ranije nisam umeo da mu prilepim etiketu s imenom vrste. U stvari, ta vrsta se u Srbiji nije ni zvala snegar, to je bio hrvatski naziv, koji sam, u nedostatku definisane srpske nomenklature ptica, pokupio

Nepoznata država. Nepoznat grad. Dnevni boravak u jednom stanu u stambenoj zgradi sa belom fasadom na uglu ulica Savske i Višegradske, u blizini Palate Pravde. Subota četrnaesti. Nepoznat mesec. Nepoznata godina. 02:07 časova posle ponoći. Uobičajen dekor - dvosed, fotelja, niski stočić. Dva mladića sede i razgovaraju. Jedan je potpuno bled, ispijen kao da nije spavao danima; dok puši - pepeo od cigarete otresa u čašu sa vodom i nervozno cupka desnom nogom u mestu. Drugi je rasanjen, još uvek bunovan, nepočešljane kose u atletskoj majici i donjem vešu, ogrnut kućnim mantilom. Nepoznata imena. Iz susednog stana, s vremena na vreme kroz pregradni zid čuje se glasna muzika, mahom pijani glasovi, buka, smeh.

Ponesite dvogled (ako možete) i pridružite se Evropskom vikendu posmatranja ptica na Avali u organizaciji Lige za ornitološku akciju Srbije . Priručnik za identifikaciju ptica ćete dobiti od organizatora.

 

Ivo Andrić

Ptice na seobi - spasavanje biodiverziteta

Milioni selica napuštaju Evropu leteći prema svojim zimovalištima u Africi. BirdLife International poziva stanovnike Evrope da iskoriste priliku 2. i 3. oktobra 2010. i otkriju snagu i lepotu ptica u prirodi, ali i u blizini naselja. EuroBirdwatch 2010 je u isto vreme i demonstracija spasavanja biološke raznovrsnosti.

 

У овој причи догађаји су истинити, али су се догодили различитим личностима.

Ако се неко препозна, то ће бити на његову одговорност.

 

 СРПСКИ САФАРИ

            О правој личности и способностима Станоја дуго се није знало у редакцији. Познавали смо његову физичку појаву: повиши и кошчат, бујне косе са дугачким зулуфима и кратком брадицом  чији је шпиц питагорејски издуживао лице. Знали смо да је тако и живео, по хипотенузи, док су се светачки и уметнички имиџ надметали у њему. Оне вечери у кафани, када су столови залебдели а ми уронили у срећу безбрижног постојања, Станојев уметничко-боемски лик је надвладао и, чини се заувек, ћушнуо бројанице на дно његовог најдубљег, тајног џепа.

            Чим је газда кафане почео да скупља и пребројава испијене флаше, Станоје га је позвао, заденуо му неколико новчаница у мали џеп капута и нешто шапнуо.

            Газда се усправио, погледао нас и поново нагнуо да боље чује.

            - Затараби кафану! – поновио је Станоје. – И донеси нову туру, шта ко пије.

            - Е, нека си му рекао! – огласио се заменик глодура. – Таман смо се загрејали...

            Негде после поноћи, усред наше дерњаве и пијаних расправа, пукло је велико кафанско огледало иза шанка и хиљадама блиставих стаклића, као зрнцима леда, посуло све около. Тресак је заглушио галаму, а тишина потом, уз звон понеког закаснелог стаклића, била је провалија у коју смо сви пропали, одједном истрежњени.