Smatrao je da ne može da živi ako ne rizikuje. Ako ne rizikuje život. Svakodnevno. Otkrivao je ljudske strahove, borio se sa njima i pobeđivao... Stavljao se iznad njih. 

KA AFRIČKIM INTEGRACIJAMA

Gost-autor Voki Vasić

Onomad u Narodnoj, Čanak iznenadio i Vučića i sebe, toliko da je morao da se još doobjašnjava na nekim televizijama. I to o afričkim grlicama. Ozbiljni ljudi koji se razumeju u očuvanje prirode i u tice, jako su se potresli, uzrujani su celu nedelju dana i kažu da nikad nisu čuli toliko gluposti, besmislica i bezočnih laži. Smatraju da se mora nešto preduzeti da bi se sprečilo od Premijera najavljeno skidanje netom proglašene obustave lova na grlice u Srbiji, vrste čiji je pad populacije nalik onome koji je prethodio čuvenom istrebljenju goluba selca u Americi 1914. Neupućeni teško mogu da razumeju o čemu je reč, ako ne znaju da je povod skandalu nastao kad je Ministarstvo poljoprivrede i koječega donelo Pravilnik o izmenama i dopunama Pravilnika o proglašavanju lovostajem zaštićenih vrsta. Njime se proglašava zabrana lova na grlicu do 31. marta 2017, upravo na osnovi procena stručnjaka o rapidnom smanjenju broja grlica u toku niza uzastopnih godina. Tako se to radi u svakoj (neću da kažem uobičajeno „normalnoj“) zemlji sa uređenim lovstvom. A onda se u Parlamentu pojavio Čanak i napravio dar-mar.

 .

tekunica, copyright (3) albicilla

Uski, vijugavi put prati obronke Fruške Gore u sunčanom majskom jutru. Par godina neaktivna i zatrpana đubretom, kolonija pčelarica je ponovo zauzeta, pa iznad nje zatičem jato od par desetina ptica. Divlja deponija jeste uklonjena, ali ne zbog higijene nacionalnog parka, već nesmetanog iskopavanja zemlje, usled čega je kop proširen, obezbeđujući time bolje uslove za gnežđenje... bar ukoliko se ne bude više kopalo tokom maja i juna, dok se ne završi gnežđenje.

 

 

jedno ćirilično izdanje u skladu s blagdanima (mislim pismo, ne baš i pjesma :))

 

mislim da tekst dovoljno razumljiv, pa ga neću ekstrakovati

 

 

 

 

Elpida i zviždak, foto (9) A. Vilotić

Gost-autor Aleksandra Vilotić

Sedim u kancelariji prezasićena poslom u zatvorenom prostoru sa veštačim vazduhom, pod veštačkim svetlima i prebiram po internetu. Birds – volunteering – summer – Europe... Probam različite kombinacije reči i pojavi se poziv za volontiranje na Antikitiri u septembru. Gde li je to? Ostrvo u Grčkoj. Malo. Skoro pa nenaseljeno. Jednom nedeljno dolazi brod iz Atine a može da se desi da i ne dođe. Odluka je na vetru. Pozivaju se volonteri da pomognu pri prstenovanju ptica. Treba da se ostane najmanje dve nedelje a poželjno je i više. E, pa kombinacija ne mož' biti bolja. Aj zdravo, odoh ja.

A ako se pitate kakva sad lekcija četiri... i kud se dedoše jedan, dva i tri... sećam se jedne priče o mladiću željnom znanja koji je otišao kod učitelja koji će ga podučiti zenu. Spremao je učiteljevu kuću, okopavao baštu, kuvao i prao, donosio vodu i posle nekoliko nedelja se zapitao kada će početi sa obukom. Posle nekoliko meseci usudio se i rekao: „Učitelju, ja samo spremam kuću, okopavam baštu, kuvam i perem i donosim vodu, a došao sam da učim zen. Kada će moja obuka da počne?“ Učitelj ga je blago pogledao i odgovorio: „Tvoja obuka je odavno počela, samo ti to još nisi shvatio.“

Ili, kako videti 2000 vrsta za što manje para?

Ptičarenje kroz pustinju (Namibija)... Foto (c) The Biggest Twitch

Posle nekog vremena provedenog u muvanju po kako-tako očuvanoj prirodi, ali i betoniranim obalama reka, pa čak i komunalnim deponijama – sve to u potrazi za pticama, počne da vas kopka kako da pronađete još vrsta, koliko ih je uopšte moguće posmatrati za života? Evo kako se stiže do 4000 ili 8000 posmatranih vrsta; ali, kako uopšte stići do prvih 1000 ili 2000?