U dobra stara vremena se lepo znalo kako izgleda kontinentalna klima. Za peticu iz poznavanja naročito prirode i manje društva je zimi bilo hladno,  laste su donosile proleće, leta su bila izdržljivo topla, a jeseni naravno blagodarno bogate. Onda je odnekud stiglo globalno zagrevanje praćeno toplim gredama, rupama koje su na nebu probušili frižideri i dezodoransi, večni ledovi na naslovnim stranama su počeli da cure. Ko je znao i umeo se koliko odmah ugradio u unovčavanja najavljenog sumanutog leta koje je u to ime počelo da udara nasumice, gde stigne, i iz sve snage. Zbog toga je zima odlučila da pokaže zube sve do sedmica. Zauzvrat je kontinentalna klima odlučila da dobije nervni slom i svede se na dva godišnja doba, one prolećno-jesenje međusezone je ukinula do daljnjeg.

 

trebalo govnjivom metlom počistiti. Izreka dugo egzistira u ovom narodu i malo, malo, se čuje glasno izgovorena na ulici, u kafani, autobusu, tramvaju, na pijaci, selu, gradu... I šta biva? Izreka se i dalje izgovara, ali niko nije spreman da se dohvati navedene govnjive metle a kamo li da je upotrebi! Bojazan postoji, počistiti govnjivom metlom, u ne previše zamumuljenom prenosnom smislu, znači

Пошто се СВИ бавимо одрживошћу, свако из свог угла и свако једнако неуспешно (засад), ценим да нема боље теме за блог у овом моменту у Универзуму. Да бисмо дошли до неког смисленог решења морамо добрано продрмати усађена и наслеђена уверења јер, слутим, проблем није у технологији, већ у наслеђеном моделу по којем овај свет функционише. Зато ћу се бестидно усудити да дирнем у саму светињу, свету великомученицу Пољопривреду! Мислим да је она крајње неефикасна, а има и бољих начина да се заради брух...

 

Ne znam ni sama odakle da krenem. Ne znam ni kada je sve počelo. Verovatno od početka vremena. Laž je osnovni sastojak ljudskog života. I ne samo ljudskog – života cele planete. Laž je tipično ljudska osobina. Nisam primetila da životinje ili ne daj bože biljke lažu….mada mi je nešto sumnjiv ovaj moj mačak u vezi sa onom prevrnutom kantom za smeće ali nemam dokaza da ga optužim za nedelo.

Београд. Данас обележавамо 22. април - Дан сећања на жртве холокауста, геноцида и других жртава фашизма у Другом светском рату. 

У Републици Србији још увек не постоји национална институција посвећена култури сећања, меморијализацији, едукацији и истраживању Другог светског рата. Одавно постоји идеја да се Старо сајмиште, место на којем је за време Другог светског рата био злогласни немачки логор, сачува и претвори у Меморијални центар који би преузео централну улогу у комеморацији, едукацији и истраживању. Време је да то учинимо! Толико дугујемо стотинама хиљада који су страдали као жртве злочина немачких нациста, усташа, других окупатора и њихових саучесника и помоћника. 

На жалост, уместо тога, Сајмиште је данас угрожено место страдања, запуштено, претворено у сметлиште, а неки објекти се користе у сасвим неприкладне комерцијалне сврхе. 

Претворимо ово место страдања и заборава у место учења и сећања - САДА! 

 

Iako, kao i mnogi ljudi, želim da pobedi razum i da se opovrgne neargumentovana odluka o seči platana u Bulevaru kralja Aleksandra, u neizvesnosti čekam šta će se dalje događati. Deluje kao da je nastupilio zatišje pred buru. Voleo bih da grešim, ali mnogi strahuju da bi započeti masakar platana mogao da se nastavi, zbog toga što smo, na žalost i na veliku sramotu Beograđana, u prethodnim danima bili svedoci nedemokratskog, bahatog, arogantnog i ciničnog karaktera vladanja gradonačelnika Dragana Đilasa.

Posle brojnih apela intelektualne, stručne i najšire javnosti, seču prvog platana nije zaustivio ni Odbor za zaštitu životne sredine Skupštine Republike Srbije. Najavljeno je da će se sa sečom stabala nastaviti, a ishod sednice tog odbora za sada izgleda ovako:

»Sa velikim zadovoljstvom ćemo u ponedeljak primiti predstavnike skupštinskog Odbora za zaštitu životne sredine i sa ljudima iz Uprave i gradskih preduzeća koja učestvuju u rekonstrukciji Bulevara kralja Aleksandra još jednom ćemo objasniti sve razloge zbog kojih se, a o čemu smo naravno konsultovali stručnjake, moralo ući u rekonstrukciju drvoreda u ovoj ulici - rekao je gradonačelnik Đilas«, kako se navodi u njegovoj izjavi, objavljenoj na zvaničnom internet sajtu grada Beograda (Link: http://www.beograd.rs/cms/view.php?id=1378160).

Ono što je indikativno u ovakvoj izjavi jeste da gradonačelnik Đilas i dalje nigde ne spominje da namerava da učini ono što njegovu odluku o seči platana čini spornom sa aspekta osnova normalnog ponašanja i zbog čega je nastao problem koji, osim što ugrožava interese i unosi nemir među Beograđane, urušava i krhki demokratski poredak u Republici Srbiji.

i prvo poglavlje Sage o Peri, Miki i Lazi

Videli smo da je u poslednjih pola veka svaki naftni šok bio je praćen recesijom. U pitanju nije koincidencija, povećane cene nafte utiču negativno utiču na ekonomski rast. Međutim, ovo još uvek ne mora da znači da ključni uzrok ekonomske krize (kojoj tepamo SEKA) leži u skupoj nafti. Zato ćemo da pokušamo da utvrdimo da li postoji veza između potrošnje energije i ekonomskog rasta, preciznije, videćemo da li je rekordni ekonomski rast koji je čovečanstvo  ostvarilo u poslednjih stotinjak godina pre svega rezultat eksploatacije fosilnih goriva, među kojima značajno mesto ima nafta. Ako je to zaista tako, onda ne treba da nas čudi što je naš ekonomski sistem toliko osetljiv na naftne šokove.

Beograd na vodi a izgleda po maketi koja kola medijima da će mu deo biti i u vodi.

O ovom zamašnom projektu sam pisao sa namerom da podržim inicijativu koja bi, ako počne da živi u realnom Beogradu, bila ostvarenje višedeceniskog sna Beograđana o stvarnom izlasku Beograda na Savu u prostoru Savskog amfiteatra. Bilo je u tim tekstovima i nekih opaski i dobronamernih zvocanja, šta da se radi, inžinjerska posla, a posebno je naglašeno da ovako kapitalan projekat ne može bez javnosti i anketnog javnog konkursa za urbanističko rešenje najdragocenijeg beogradskog prostora, niti je moguće zanemariti sve dosadanje projekte urađene za prostor Savskog amfiteatra koji jesu kulturna zaostavština nastajala kroz rad više generacija kojima je davana prilika da kažu šta misle o svemu tome i kako vide buduće središte Beograda. Posle je objašnjeno sa visokog mesta da su primedbe i razna drugačija mišljenja i zvocanja oko prezentiranog projekta u medijima moguća ukoliko onaj koji zvoca može da pokaže tri mijljarde nekih para i time se kvalifikuje za diskusiju.

Severn Kuji-Suziku imala je samo 12 godina kada je održala čuveni govor na Samitu o Zemlji Ujedinjenih Nacija u Rio de Žaneiru 1992. godine. Jedno dete uputila je jasne poruke predstavnicima svih zemalja sveta. Govorila je o krčenju šuma, hemikalijama u vazduhu, problemima sa otpadom, pohlepi i biljnim i životinjskim vrstama koje nikada nećemo moći da oživimo. Koliko god njen govor bio dečiji i u neku ruku romantično idealistički, poruke su bila jasne:

Ako ne znate kako da promenite stvari, nemojte ih još više pogoršavati.

Ako ja izgubim budućnost, to nije isto kao ako vi izgubite izbore ili nekoliko poena na berzi.

Ako je dete sa ulice koje nema ništa spremno da deli sa drugima, zašto su oni koji imaju sve još uvek toliko pohlepni?

Za svog dosadašnjeg života, sanjala sam o krdima divljih životinja, džunglama i prašumama punim ptica i leptira, ali sada se plašim da će oni opstati dovoljno dugo da ih moja deca vide.