Opet sam kopala po špajzu, pa naleteh na ovo - taman prikladno uz 8. mart,,, 

Dok sam živela u Bocvani uvek me je zabavljalo da posmatram reakcije ljudi kad ima kažem koliko dece imam. Ne zbog samog broja dece, nego zbog njihove reakcije na to što imam jedno žensko i tri muška.

Dakle, tipična evro-azijska reakcija bila bi, otprilike, „Tri sina! Svaka čast!" Tipična afrička reakcija, bila bi: „Pa dobro, Bog je ipak bio milostiv, imaš jednu ćerku. A planiraš li još?"

Razlozi za ovako oprečne reakcije, međutim, veoma su prozaični. Zovu se - pare, novac, bogatstvo...

Clanovi jednog prilicno otmenog fitnes kluba u Zenevi pojurili su ovog leta u zaklon kada se potmuli zvuk, koji obicno predhodi razdvajanju Zemljinih ploca, prolomio tokom njihovog jutarnjeg treninga. Strah od zemljotresa ubrzo je uminuo, posto je otkriveno da je jedino sto se razdvojilo bilo moje rame, koje sam upropastio dizuci tegove pozamasne tezine sa ciljem da impresioniram macku bademastih ociju koja je radila sklekove na strunjaci do moje. Dok sam ispustao zvuk jednak onome koji se otme mosusnom govecetu dok se pari, izneli su me u cucecem polozaju i odneli kuci, gde sam morao da prelezim ceo jul. Dok sam tako lezao u krevetu listajuci casopise sa nekretninama, nisam mogao a da se ne setim nedavnih dogadjaja vezanih za kupovinu nase kuce u Zenevi.

gost autor: Pat Condell

prevod: AleXandar Lambros

Ovo je beleška koja je bila negde u dobinama moga kompa čekajući dalju razradu, ali pošto je Maksa postavio pitanje izbora nikova, t.j. zašto pojedine blogerke koriste za svoj nik imena svoje dece uz dodatak "mama", ajdmo malo o imenima...

Kad sam bila mala, imali smo drugove i drugarice...

I Drugove i Drugarice.

Persiranje je bilo nepotrebno, tačnije - nepoželjno. Svi su bili na ti, a ako se, pri tom, umetnulo ono „druže" ili „drugarice", onda te je neko il' mnogo poštovao, il' si bio gadno zaglibio. Stvorila sam, priznajem, uslovni refleks da se trgnem na „drugarice Mlekac". O'ma počinjem da virkam iza kog se ćoška krije batina...

Postojao je, doduše, manje formalan način, zaostatak reakcionarnog buržuaskog obraćanja, koji je kod žena, koristio samo prezime. Pa je, shodno njemu, Petrovićka bila žena nekog Petrovća, a Petrovićeva je bila ćerka. Mada se, to, u svakodnevnom govoru, uglavnom sve svodilo na prvu varijantu...

Evo nama opet jecineimisinemame u gostima.

Problem koji je, verujem, u ovo smutno vreme blizak mnogima. Ali, bolje da vam ispriča sama: 

Poštovane blogokolege...

Pošto nikako ne vidim izlaz iz moje trenutne situacije, reših da istu podelim sa vama, pa da pokušam da je rešim uz vašu pomoć.

Elem, pre neke dve godine, došla sam, igrom slučaja, do neke količine novca. I, kao što bi i većina uradila, dala sam se na renoviranje stana. Dobro, ne kompletnog, ali svakako većeg nejgovog dela. Tako smo, suprug i ja, renovirali kompletno kupatilo, a ostatak stana, delimično.

 Ovo je juče (19.02.2011.) napisao Emin tata :

 "Hteo bih da se zahvalim Leontini i dečici iz hora Čarolija koji su napravili prvi korak ka ispunjenu cilja Eme i njenih roditelja, da Ema stane svoje noge. Nikada u životu neću zaboraviti ovaj dan kada smo prikupili 59125,00 dinara 25 Eura i 120 makedonskih denara. HVALA vam na velikom srcu."

 Ovakve stvari vraćaju veru u ljude. :)

Nedavno sam je pronašla, povučena nekim drugim. Ne znam ko je snimio tu fotografiju. Mora da to beše moj pokojni drug Oleg, kod koga smo tada bili.
Na njoj V. i ja. Nasmejane, onako potpuno bezbrižno, kako samo možeš biti kad imaš 17 i misliš da celi svet, sa svim svojim mogučnostima i čarima, čeka samo na tebe. O iskušenjima tada nismo mnogo znali. O ovim, koja će da nas sačekaju u tom svetu, ništa.
Tada, jedan od najvećih problema  je bio kako roditelje  ubediti da, iako smo se videli nedavno, dozvole to opet. Njima, V.i njenom bratu ili nama,mojoj sestri i meni. Kako uostalom ne razumeju da Novi Sad i Sarajevo nisu tako daleko. Šta fali da odemo tamo samo preko vikenda....Ili oni da dođu, svejedno. Važno da smo zajedno.

U profilu, negde pri kraju, napisao sam da moja žena ne čita ono što pišem, čak i ne voli moj način pisanja, izbor tema...To dakako nije cela istina! Postoji određena vrsta osmeha, pogleda, koji mi kazuje da je nešto ipak pročitala i pre nego mi to sama kaže.

Ne bih ja, majke mi, al’ obveze majčinstva i potomak predtinejdžerskog uzrasta, kombinovani sa onih par dana što mi je avijacija budila uspomene na 1999. zujeći mi nad zgradom, i eto...

Otišla sam da gledam Ušče 2011.

Jer je Biberče zahtevao da OBAVEZNO pođe i mama.

E, sad, ako očekujete opise naoružanja i tako to – džaba ste čitali.

Mislim bilo je tu svega i svačega – i nekih pušaka, i minobacača i, kako je pisalo na tabli, „standardno artiljerijsko oružje“ u narodu poznatije kao TOP, i svašta nešto oklopno i isto tako svašta nešto sa raketama. Pa razni kamioni, pa avioni, na zemlji, a naravno i u vazduhu, pa helikopteri, pa padobranci, pa K9 jedinica, sa nemačkim ovčrima, naravno, pa ronioici, pa planinari, pa oprema za jedne i druge i treće i...

     Jedan mlad život ugasio se ovih dana. Jedna porodica ostala je obogaljena i na najsuroviji način platila je danak neznanju, predrasudama i tabu temama u koje niko ne zadire, ni porodica, ni škola, ni mediji. 

U jednom malom mestu učenica prve godine srednje škole oduzela je sebi život. Do tada primerena i tiha devojčica, bez ispada u ponašanju, otišla je u obližnji veći grad prošlog septembra da nastavi školovanje, i zaljubila se. Ništa neobično za taj uzrast, složiće se većina. Sa svojim dragim stupila je u nezaštićen seksualni odnos i nakon

Ode tečin Kenjac. Juče ujutro, u beli svet. Malo mesto u sred nordijske zemlje, na obali velikog jezera, stotinu kilometara od velikog grada. Druga liga, pri vrhu tabele.

Do juče je izgledalo da ide na probu, na nedelju dana, pa da će posle ako prođe da ode da ostane. Sada ne znamo da li da držimo palčeve da prodje znajući da se onda ne vraća barem do leta. Držimo, svakako, koliko god želeli da nam se što pre vrati.