Dok se o komunističkim ili pak mračnjacima 90-ih danas uglavnom može javno govoriti ― o ovim novim, tzv. demokratskim mračnjacima govori se u pola glasa, šapatom, sa strahom ili dozom autocenzure koja uveliko prevazilazi čak i onu iz doba komunizma. Iako je problem manje-više isti: bilo da je reč o pozorištu, filmu, (vizuelnoj) umetnosti ili književnosti, svejedno, uvek se s lakoćom identifikuju iste grupe (ili grupice) interesno povezanih lica koja se vuku (ili guraju, svejedno) ― iz filma u film, iz predstave u predstavu, iz festivala u festival, sa izložbe na izložbu, iz žirija u žiri, iz komisije u komisiju, iz projekta u projekat, iz medija u (isti taj ili neki drugi) medij, ... Na najbrutalnije (ili najsofisticiranije, svejedno) načine sprečavajući bilo koga da se ovako osvojenim (ili tzv. oslobođenim, svejedno) te(rit)orijama (tačnije: kasama, institucijama, žirijima, redakcijama, i ostalim guzicama) čak i približi.

 

 " Nisam te zaboravio....

Srbija je pompezno obeležila dan oslobođenja Beograda i 65.godišnjicu pobede nad fašizmom, ali još uvek nije načisto na kojoj strani je tokom rata trebalo biti.

Ispada kao da je Srbija pobedila a da se nikada nije pobunila ni digla ustanak protiv fašističkih okupatora, a ponekad izgleda kao da se tokom rata sva premestila na Mars pa 1944.godine vratila e da bi oni komunisti činili masovne zločine.

Eto prođoše 4. i 7.juli a da ih Srbija zvanično ne obeleži a mediji jedva i pomenuše.

Srbija je, verovatno, jedina država u Evropi koja samo kad zatreba ističe svoj doprinos pobedi nad fašizmom i antifašizam kao vrednost kojoj je privržena, a stidljivo i svake godine sve manje obeležava dan borbe protiv fašizma. Sedmi juli- Dan ustanka naroda Srbije, već pet godina nije državni praznik. Nije toliko bitan datum niti da li će se praznovati, ali nije mudro to što je Srbija 'zaboravila' da bar jedan dan u godini posveti sećanju na borbu protiv fašista.

 Doduše, predsednica skupštine  je bila na svečanosti u Beloj Crkvi

 

ali izgleda kao predstavnica SPS a ne zvanične Srbije jer bi u tom slučaju i protokol podrazumevao prisustvo garde i i visokih oficira.

Šta neko drugi radi u svom dvorištu, ne treba da nas se tiče. Tako braća Crnogorci hoće da imaju i svoj jezik koji će se zvati crnogorski. Ja tu ne vidim nikakav problem osim možda te sitnice što je jezik isti kao i srpski sa manjim varijacijama koje mogu da se podvedu pod dijalekt i naravno ono što nigde ne piše a što je neko proklamovao, da neko ne može da ima svoju državu ako nema i svoj jezik.

Međutim, nekim malim ljudima to nije bilo dovoljno pa su i rešili dalje da razdvajaju narode a jezik je samo jedan od

 

Tog sam proleća mislio po prvi put na more u Egipat. I kao što moja kuma ume da kaže - „vi ptičari ste kao Masoni, gde god da idete, imate kontakte“; pošaljem ja tako mail nedavno preminuloj Mindi Baha el Din da se raspitam za neku mogućnost ptičarenja na tankom budžetu, koji nije dozvoljavao usluge vodiča.

AleXandar Lambros

Jeste li gledali film „U Brižu"?

Dvojica irskih plaćenih ubica iznenada se nalaze u Brižu, gde su se sklonili na izvesno vreme jer su zabrljali neki posao u Londonu. Rej (koga glumi Kolin Farel) i Ken (Brendan Glison) stoje na glavnom gradskom trgu, osvrćući se i razgledajući. Ken je očigledno očaran mestom dok je Rej užasnut mogućnošću da u njemu ostanu zaglavljeni dve nedelje.

 

 

    Dođe mi da je zagolicam ispod uzdignutih ruku, da smeh odjekne od dragosti i usreći nesebičnost čoveka. „Devojka koja se češlja„ započela je novi život, svoj i budućeg Parka skulptura u Temerinu i pored izvesnih natezanja o kojima sam pisao pre koji mesec u potpalublju. Sada je primetno da prolaznici okreću glavu na levo ili desno pozdravljajući svoju sugrađanku.

Od sada će se ljubavnici sastajati kod „Devojke...„ , pijanci joj se udvarati na mesečini, domaćice zavideti na sveznanju, deca oponašati njen pokret...a ona će se diviti njima i zahvaljivati na druženju, razgovoru i dobrodušnosti.

Milan Nikolić

Vladimir Putin u sredu stiže u Beograd, meteorolozi, ukoliko im se može verovati, najavljuju da će baš taj dan biti dan konačne pobede proleća i smirivanja nepredvidljivih martovskih čudi. Utisak je da smo ovog marta, 2011., cementirali ili, u maniru zemunskih retora, overili sopstvenu nemogućnost da izađemo iz kruga podela, kruga otvorenog neprijateljstva i prezira koji gajimo jedni prema drugima, a povodom velikih reči, iluzija i vizija koje nam rade o glavi još od ranih devedesetih. Ne možemo da se dogovorimo ni oko tako elementarne stvari kao

Alexandar Lambros

Ja bih još samo Jelenu Trivan zamenio sa Sanjom Marinković. Trivan da vodi Sanjin talk show u kom barske žabe s krastama od silikona i mozgom kao polnim organom, zbog čega im je klitoris na jeziku kako bi mogle da svrše poput svoje matice JK (koja ima najveći polni organ zbog čega je i matica) čim zinu da se zahvale krojačici na izvanrednom stajlingu za tu priliku, dele savete svim onim devojkama koje jednog dana maštaju da budu kao one. A Sanja Marinković da kod Olje Bećković turbo zaluđuje da ova zemlja liči na Evropu baš kao i ona na Audrey Hepburn.