JEBIGUZAČKO NASILJE

Išao neki čovek kroz planinu pa usred najgušće šume nade čoveka gola, naga, privezana uz drvo.
- Šta ti tu radiš? - upita ga.
- Eh, šta radim!
- Ne dao Bog nikome ovo. Napadoše me neki ljudi, svukoše me gola, privezaše uz drvo pa se izredaše sva četvorica na meni!
- Pa što se nisi branio?
- A čime da se branim?
- Pa rukama!
- Kako ću, kad su mi ruke privezane uz drvo pa ne mogu da maknem njima!
- Što se nisi branio nogama?
- I noge su mi vezane, ne mogu ni njima!
- Pa zar nisi mogao nikako da se braniš?
- Ama razumi čoveče, ne mogu ni da se mrdnem, a kamoli da se branim!
-- E - reče onaj što je došao - kad ne možeš da se braniš, hajd da te i ja jebem!

U BERBERNICI

Neki se gost brijao u berbernici. Šegrt ga brijao, a majstor sjedećke gledao. Kad ga je šegrt lijepo uredio, gosa zaiskao koliko mu je za trud.
- Šta date - reče šegrt.
- Nije što date, jer ja ne znam što vas ide.
- Bog vas vidio, kako ste plaćali drugima, tako platite i nama!
-- Ali se ja - reći će gosa - nijesam nikada u berbernicama brijao, već bi me brijala moja žena, a za plaću ja bih je svaki put pošteno odjebao, biva odjebao bih brijačinu. Takvo je, dakle, bilo moje plaćanje do sada.
- Molim vas, eto vam majstora pa platite njemu- reći će šegrt.

Umesto In memoriama prenosim tekst o njegovoj Filofofiji palanke koji sam  10. septembra objavio u kulturnom dodatku dnevnog lista "Pobjeda" 

 TIRANIJA OPŠTEG UVIDA U SVE -  Beleške na marginama knjige ,,Filozofija palanke" Radomira Konstantinovića

Život je oaza usred života.   R. Konstantinović 

Autor: dr Davor Džalto

(Preuzeto iz knjige: Davor Džalto, Plus Ultra: izabrani eseji o kulturi, komunikaciji i veri, Beograd: Otačnik, 2011)

Široko je rаsprostrаnjeno mišljenje dа je prаvoslаvnа crkvа „nаcionаlnа“ po svom kаrаkteru, tj. dа je nаcionаlni ključ kriterijum kojim se rukovodi orgаnizаcijа i funkcionisаnje prаvoslаvne crkve nа lokаlnom nivou.

Ovаkvа percepcijа je prisutnа kаko u zemljаmа u kojimа je prаvoslаvlje dominаntnа i trаdicionаlnа verа tаko i vаn njih, u ostаtku hrišćаnskog i nehrišćаnskog

Milozvučne reči su ordenje kojim islužena vojska gubitnika samu sebe nagrađuje, dok još ne želi da zna za ishod svoga vojevanja.

Vojskovođe i redovi, kraljevi i podanici, oni prerano izbrisani iz knjige živih i oni tek upisani – svi bi da barem jednom osete slast tog znamenja koje prija, ali i navodi na stranputicu.

Za cenu se ne pita. Dok iz dana u dan ritualno prinose po jedan deo sebe na žrtvenik, veruju kako čine pravu stvar. Blještavilo tog znamenja ume da zavede, nahrani i opije čula nebrojenim vazdušastim oblicima.

    Opšte je poznata činjenica da svetom, iz senke, ne vladaju masoni, rozenkrojceri i narko bosovi nego bibliotekari. Kako niste znali? Pa da, loš nam je PR. Ni direktor moje škole ne zna da sam ja najbitnija osoba u školi, a to nam na svakom seminaru kažu. I ja im verujem! Zato ću da vam, u sitna crevca, prepričam kako je izgledala Smotra stvaralaštva školskih bibliotekara u organizaciji Društva školskih bibliotekara Srbije.

(ko izdrži do kraja bloga, vodim ga na Sajam knjiga i kupujem ušećerenu jabuku!)

Autor: dr Davor Džalto

Pre nekoliko dana Noam Čomski, po mnogima najznačajniji živi intelektualac na svetu, održao je još jedno predavanje na Kolumbija (Columbia) univerzitetu u Njujorku. Tema je, čak i za površne poznavaoce opusa ovog mislioca, bila uobičajena: America and Israel-Palestine: War and Peace.

 Iako je većina prisutnih, pretpostavljam, već imala makar okvirnu ideju o tome kako će predavanje izgledati, koje će to biti tačke fokusa kao i konačna poruka, to nije sprečilo više od 500 ljudi da se okupe u Bernard Sali, na Broadway-u, dok je

 Upozoravam da ovo nije tema o četnicima i partizanima.

Vlada Srbije je o tome već uputila parlamentu  odgovarajući predlog izmene Zakona o državnim i drugim praznicima i uskoro će se naći pred poslanicima. Tako će Srbija dobiti još dva državna praznika -  Dan primirja u Prvom svetskom ratu i Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu .

Smatram da bi Srbija konačno trebalo da među  državne  praznike  vrati i Dan istanka, a koji će to datum biti neka se dogovore istoričari i učesnici ali bez stranačkih i ideoloških pristrasnosti i utrkivanja za jeftine dnevno-političke poene. To nije dnevno-politički već trajna nacionala vrednost slobodarskog duha i tradicije srpskog naroda. Taj dan ne treba vezivati za bilo koje ideološke kalkulacije već naći dan kada su ustanici izveli prvu akciju ili još bolje zajedničku akciju protiv okupatora jer je činjenica da su oba pokreta te 1941.godine krenula u borbu protiv okupatora. 

Deo obrazloženja može naći i u govoru predsednika Tadića

Bilo je to krajem sedamdesetih kada je junak ovog bloga postao svestan potpune prolaznosti mode. Desilo se da je tog septembra dobio najpre nove farmerice koje nisu uske već više onako vrećaste a nisu ni indigo plave već onako više svetle; pa čitav dan nije mogao da se navikne da ih nosi jer mu se činilo da kad ga ništa ne steže u tim delovima onda nije ni obučen, a kada nisu obučeni, tadašnji dvanaestogodišnjaci su se osećali nekako neprijatno a ne kao ovi danas; a potpuni šok ga je tek očekivao sutradan. Tada je stigla - košulja, ali ne bilo kakva, nikako ne bilo kakva ! Gde je tu kragna, hteo je junak prvo da pita, gde su tu šare, hteo je drugo da pita, jer tu su bili neki patrljci onih dotadašnjih kragni, tek možda 5, 6 cm dugački, da li se to i zove košuljom uopšte kad u njoj možeš da potrčiš a ništa ne odskače o tebe i ne hladi ruke tamo bliže ramenima, a kakav je tek to dezen naopako jedva da se i vidi kako je sitan ko još nosi jednobojne košulje...

E, baš te jeseni su prvi brkovi nestali sa ulica.