gost autor: ludipingvin

Vizuelni doživljaj počinje gotovo dokumentarno realističnim prikazom scene iz muzičkog studija. U ovoj sceni jedan od umetnika (Rizma) donosi flašu gaziranog napitka svom kolegi (Slovu) i ovaj drugi nakon ispijanja gutljaja napitka konstatuje da je flaša mućkana. Tu dolazi do kratkog i naizgled beznačajnog sukoba između dvojice prijatelja i saradnika.

Hemoroidi su veoma neprijatni čvorići koji prave probleme u vašoj guzi. Oni se najčešće pojavljuju uz osećaj svraba, ali mogu postati bolni i uzrokovati krvarenje. Ponekad hemoroidi mogu da izazovu zatvor, a priča se da su zabeleženi i smrtni slučajevi. Svako može da dobije hemoroide i sigurno ćete u svom životu sresti nekog hemoroida. Oni se razlikuju po veličini i mogu biti unutrašnji ili spoljašnji. U Srbiji su, takozvani unutrašnji hemoroidi, svuda oko nas i mahom su na vlasti ili na nekoj drugoj bitnoj društvenoj poziciji. Izuzetno ih je teško odstraniti i skloni su mutaciji. Mi živimo u vremenu hemoroida.

UVOD

Još kao mali maštao sam da napišem knjigu. Dok je moja starija sestra bila u školi, tajno sam uzimao njenu pisaću mašinu i, u početku, sa dva prsta kucao svoje prve romane u pokušaju. Posle nekoliko strana sam odustajao, jer napisati roman je veliki posao za koji nisam imao strpljenja. Kasnije sam razmišljao da pišem petparačke ljubavne romane, pošto su oni kraći, ali sam i od te ideje odustao. Biti autor takvih romana i nije neka posebna čast, a moja motivacija da napišem knjigu ogledala se jedino u tome da sam svetu hteo da dokažem da sam pametan. Danas u Srbiji svaka šuša može da napiše knjigu i to sigurno nije dokaz pameti, ali mnogo lepo izgleda kada ispod mog imena na vizit karti piše "književnik". Pošto je roman bio veliki zalogaj za mene, okrenuo sam se kraćoj formi - pričama, tako da je pred vama jedna zbirka koja je nastajala u periodu od 2006. do 2009. godine na Blogu B92.

 Jedan mali opušteni post ili što bi gosn Sveta Čerevićan rekao - sastav na temu...laganu. Upravo gledam neke radove svog drugara Bojana Bundala iz Novog Grada na "svemirskom" Society6 portalu, evo, uživam, radujem se, smijem se i ne mogu da odolim želji (početnički, zar ne?) da neke od njih podijelim sa vama.

Studentska omladina, nešto starijih učenika, službenici, mladi radnici i umetnici različitih profila, gradski vukovi (gradske lisice takođe) i jedan prerano ostareli bodi bilder, činili su publiku koncerta Discipline kučme u Domu omladine, u petak 11.11. 2011.

Neko sam se vreme dvoumio da li da odem. Gubitak rutine u odlascima na takve događaje, nemanje društva, vremenske prilike, glavobolja, mrzovolja, uzrast...lako je čoveku da istakne svaki od tih razloga, uz bezbroj drugih, da bi ostao kod kuće.

Zato sam ipak otišao. Ne mora lakoća u stvarima

Milan Nikolić

Prostakluk je naš brend. Na prvom mestu. Nije ovo nikakav drugosrbijanski tekst, kako je nekad govorila moja baba - izem ti to sad. U prevodu - koga je briga, u sosu smo do guše. Moj neki utisak je da nemamo više ni viziju oko koje bismo mogli da se delimo, prebrojavamo, oštrimo jezike. Danas imam neku potrebu da govorim o foliranju. To je jako interesantna stvar i, na žalost, veoma prisutna. Šta je foliranje? Projektovanje lažne slike. Kako se bira ta slika? U skladu sa sopstvenim afinitetima, u kontekstu foliranja - u skladu sa sopstvenim željama, frustracijama, nesigurnostima, kompleksima.

Author: Dr. Davor Džalto

(Selected  excerpts)

In this essay I analyze one of the recent critiques of Noam Chomsky’s political thought. I focus particularly on this critique since it repeats the most common arguments and views that can be heard from the anti-Chomskian front of intellectuals. Discussing particular topics and arguments I also address broader questions such as what does it mean to be an intellectual today and what kind of responsibility do we need today in the public as well as academic discourse?

Pišem ovo u pomalo depresivnom stanju.

Bio sam danas popodne u Skupštini grada, na komemoraciji Radomiru Konstantinoviću, velikanu pisane reči, književniku i filozofu, jednoj od najznačajnih ličnosti srpske kulture u njenoj istoriji.

Došli su na komemoraciju njegovi prijatelji i poštovaoci. Prigodno slovo su održali Nenad Prokić, Mirko Tepavac, Filip David i Latinka Perović. Svi redom su govorili veoma nadahnuto.

Ono što je bilo više nego zapanjujuće jeste činjenica da na komemoraciji nije bilo ni jedne kamere, tek po koji novinar pisanih medija i dva - tri foto reportera.

 Uz napet, zamršeni triler „Koža u kojoj živim" [La piel que habito, 2011.], reditelj Pedro Almodovar pravi sintezu rezultata decenijskih vrijednosti filmskog eksperimentisanja, za razliku od ludog naučnika u središtu fokusa filma. Legard [Antonio Banderas, ujedinivši se ponovo sa Almodovarom po prvi put u skoro 20 godina] je estetski hirurg koji postaje opsjednut razvijanjem zamjene za ljudsku kožu koja je bolja i izdržljivija nego prava. U početku korijen njegove opsesije nije jasan, kao i koji je njegov razlog za držanje mlade žene [Elena Anaya] zaključane u jednoj od spavaćih soba u prostranom dvorcu, zatvorenice prekrivene šivenim bodijem i maskom od lateksa koja pokriva sve osim nekoliko kvadratnih inča epidermisa. Da li je to njegova supruga, njegova ćerka ili neko drugi zarobljen protiv svoje volje kao zamorac za njegove eksperimente? Kretajući se unazad i unaprijed u vremenu, u dvostrukom okviru čiji pravi smisao postaje jasan tek kasnije u filmu, Almodovar napada poznate teme kulturne represije i seksualne fluidnosti iz neobično uznemirujuće perspektive. Zanoseći se između engleskog i španskog jezika [potonji preusmjeren putem prevodioca], Almodovar je razgovarao za A.V. Klub o prelasku iz naučne fantastike u naučnu stvarnost, o tome zašto se vojnici vole oblačiti kao žene i o zaprepašćujućem konačnom obratu filma „Koža u kojoj živim".

 Napomena: Almodovar otvoreno raspravlja o svemu što se tiče filma „Koža u kojoj živim", uključujući i njegov kraj, tako da ukoliko želite da sačuvate iznenađenja koja film nudi preskočite označene odlomke intervjua.

       U Domu Omladine je u nedelju 16. oktobra, organizovano izvanredno poetsko veče Yugoslamia. U Srbiji nedovoljno zastupljen, slem je kao umetnička disciplina razvijen u Čikagu 80-ih (eng. Slam - zalupiti, tresnuti). Slemerski nastup objedinjuje elemente poetskog i pozorišnog performansa, u kom se autori direktno obraćaju publici govoreći stihove ekspresivno i dinamično uz gestikulaciju, šapat, pevanje ili urlanje, bez suvoparnog čitanja sa papira, sa dodatnim audio efektima i rekvizitima, ili bez njih. U dvosmernoj komunikaciji otvoreno iskazanih stavova i emocija pesnika, publici je dozvoljeno dobacivanje, aplaudiranje ili pak glasno negodovanje, nadovezano na stihove izvođača.

       Yugoslamia je kao inicijalna manifestacija protekla u netakmičarskom duhu, u klupskoj atmosferi male sale DOB-a uz slobodan ulaz svih zainteresovanih. Ambijent bez stolica i sedenja pospešio je atmosferu i omogućio izvođačima da se predstave bez striktnih ograničenja, kao i publici da se saživi sa njihovim senzibilitetom i porukama. Uz izvrsne autore iz Hrvatske i Srbije, pozornicom je dominirala najavljena zvezda večeri - hedlajnerka Caroline Harvey iz SAD (Boston, Massachusetts).