Prostor za čestitke, želje i pozdrave. Da se ne smucate sa siročić-komentarima po drugim blogovima. :)

 

Ovaj je samo za to. 

Sve najbolje svima. I Mireli VIP.  

 

Приметио сам у последње време велику жељу неких блогера да кажу шта заиста мисле о овом месту на којем се окупљамо, неки од нас и више од деценије, неки нешто мање...

Та њихова жеља је толика да врло често у својим коментарима пишу на ту тему иако је тема поста на који су се јавили да коментаришу нешто сасвим друго.

 

Za košarku sam se prvi put zainteresovao negde 1968. godine zbog rodjaka Ede koji je igrao . Počeo sam da treniram u Lokomitivi iz Mostara. Prvi trener Tofa Bajgoric. Naravno na Kantarevcu.

Tako da sam za vreme Svetskog Prvenstva u Ljubljani bio već potpuno zapaljen za taj divni sport. Idol mi je postao Ljubodrag Duci Simonović ( mada je u uskoj konkurenciji bio i Stane Dolanc :)

Pošao sam na fakultet, prestao

 

Poštujem!

I ne smeta mi !

Imam veliku čast da sa vama podelim tekst mog kolege Bobana Stojanovića. Kao što ste primetili nisam želeo da na svom blogu komentarišem Povorku ponosa i to samo iz jednog razloga - bio bi vrlo brzo skinut zbog velikog broja psovki i ružnih reči upućenih kako organizatorima, tako i državi. Zato vam na čitanje nudim Bobanov tekst koji je objavljen na sajtu Peščanika. Uživajte.

 

Fuck you (Fuck you)  
Fuck you very, very much  
Cause we hate what you do  
And we hate your whole crew  
So please don't stay in touch

(Lily Allen, Fuck You) 

Malo je odluka koje donosim teško. Još je manje tekstova koje teško pišem. Oni su najčešće tu, neka količina nabacanih misli i ideja. Međutim, ovog puta pišem nešto što dolazi iz ličnog iskustva, iz nečega što bi jeftina poetika imenovala kao „dubina duše“. Imam potrebu da budem ogoljen.

Pre nego napišem ono što smatram važnim da podelim sa čitaocima, želim da navedem važnu motivaciju za bavljenje gej aktivizmom. Ako sam u prethodnim tekstovima istu pominjao, ne zamerite, suviše mi je važna da bih se ustručavo ponavljanja.

 

Ovo nije blog o tenisu!

.. a nisu o dojenju. :)

A sad malo ona...

Ili da prestanem da pričam o sebi u trećem licu.. ili ne (kad već Žmu nije tu, da me propisno najavi)

Tananana... Biljana FN:

 

Negde na pola puta između odluke da obrišem prašinu u dečjoj (ako je jedno, onda detetovoj?) sobi ili da sednem da čitam literaturu za bogznazašto podstaredane upisavše mr studije (koje već bezobrazno dugo razvlačim sve vadeći se na dete), rešim da je, od dva korisna, najbolje treće ( i potpuno beskorisno). Tj. da se požalim na opštu nepismenost u Srbalja. I pri tom ne mislim na one

Naša nova stara i umorna kuća - na lokaciji - osim brdovitog i šumovitog placa u koji je usečena ima i nekoliko prostorija sa velikim prozorima koji se ne otvaraju pa su napravljeni iz jednog komada stakla.
To zbunjuje manje ptice, pogotovo u prostorijama gde su takvi prozori na dva suprotna zida, pa nekad pomisle da mogu tuda da prolete.

„I was the shadow of the waxwing slain By the false azure in the windowpane; I was the smudge of ashen fluff - and I Lived on, flew on, in the reflected sky."

Mnogi što su odrasli ili proveli više vremena na selu su imali prilike da u ruci drže pticu koja je upravo uginula. Tužno iskustvo posebno naglašava njihov neukočeni vrat koji je „mekan" kao vrat onih veštačkih kučića kojima se klati glava u nekim kolima dok se kreću.

Mi ćemo novim mladim drvećem i žbunjem pokušati da ptičicama ubijemo iluziju da se kroz providno staklo može proleteti.

 

Dosadne li godine, AD2023, kiša pada skoro svaki dan. Ali izgleda da će polako prestati. Dani su značajno topliji. Miris proleća u vazduhu je jak, prejak, pa je čak i stari hrast digao ruke i počeo polako da lista.