Упркос оптужбама према којима смо, захваљујући интернету, остали лишени многих лепих особина које су нас красиле, уназадили личну и свеопшту културу и оскрнавили сопствено право на приватност као један од основних

"Knock, knock, knocking on the heavens door", reče dobra duša i zaplaka se kada se vrata ni nakon druge strofe ne otvoriše. Sve što su je učili da treba i ne treba, sve je poštovala, sve je radila baš kako treba. Uvek je prvo išao temelj, zidovi, pa krov. Nije imala oči ponosite, jezik joj nije bio lažljiv, ruke nisu prolivale krv, osim kokošiju, srce joj nikada nije kovalo zle misli, noge nisu trčale na zlo, nikada nije svedočila lažno,

*

Stresan mi je svaki ulazak u grad, pogotovu ako sam se do njega kotrljala kroz pretežno nenaseljene predele i skoro praznim putevima, kao do Ulan Batora. Bila sam spremna na azisjku gužvu koja podrazumeva da se vozi bilo kojom stranom ako je tuda prohodno, da uvek jači ima prvenstvo i da se sirene pritiskaju do iznemoglosti.  Međutim, nisam očekivala pogibeljno loš put, ne nakon sedamsto pedeset kilometara

http://www.scribd.com/doc/72833282/Radovan-Nastic-I-NAPRAVIM-SE-DA-JE-SVE-U-REDU

 uz meni strašno drag film, vraća u detinjstvo.

uživajte.

 (PMJ)  

Штета што нису у ноувондеру прошле године гостовали у Београду. ЛИНК

Права штета! ЛИНК

Traparao ti, ne traparao, starost bila ona nakaza ili ne, dolazi ne pitajući.

Kupiš šporet, prođu godine i on ostari, sve se češće kvari, plaćaš popravke dok ne dostignu cenu novog šporeta i kupiš novi. Ista stvar je sa mnogo stvari koje svakodnevno upotrebljavamo.

Ali starost! Ne možeš kupiti novu mladost. Ma kako se dobro držao i izgledao u poznim godinama, česti su kvarovi organizma. Neki se uz lekarsku pomoć mogu popraviti ili bar ublažiti a nekima nema leka. Počneš da se prisećaš unazad do dečaštva i mladosti,  padne ti na pamet ovo ili ono što si

11. mart 2006.

                                                     * * *  

... Dan posle objave smrti Slobodana Miloševića, dnevni listovi su bili preplavljeni čituljama tugaljivog i ponositog sadržaja. Umrli vođa se veličao kao nacionalni junak, narodni heroj, veliki patriota, žrtva novog svetskog poretka... Ni pomena o njegovim zlodelima.

Много ме воли моја мајка. Али, чак ни она није могла, а да не закључи, помало грубо, да сам ја један "лепак за будале". Стално сам истеривао "неку правду", што у обданишту, што на игралишту. Од маторих гилиптера из дворишта и из школе нема ко ме није давио, тукао и зајебавао. Не моји вршњаци, не деца са којом сам се играо већ старије силеџије којима сам пружао отпор. Као и оне жртве силовања што су носиле "прекратку сукњу", тако и ја понекад мислим да сам био "превише у праву", или сам се бар "правио паметан", "филозофирао" итд. Преиспитивао сам себе тако једно милион пута и увек долазио до истог закључка да ће пре бити да сам стварно лепак за будале, него ово друго. Било да су дошли пар година старији па нас отерали са терена или средовечни људи без икаквог осећаја гриже савести што деци отимају терен, било да нам старији и јачи из чисте обести "грацкирају" кликере или узму нову лопту и кажу "да ће је вратити"- ја нисам могао да ћутим нити да им се склањам с пута. 

Од свих таквих епозода једна је оставила посебан траг. Иако сам и у тој епозоди добио неке батине, увек се слатко исмејем кад је се сетим.

''E, moram da ti vratim Mišimu.''

Belmondo, ortak s tekmi,  gotivio je Mišimu, kao i ja. Autobiografija, fotokopirana, stajala je kod njega. Do Mišimine autobiografije došao sam preko Džonija Rackovića. Dok smo bili porodični prijatelji.

Smrdljivog od smoga, sparnog martovskog popodneva pre ''revolucije'', dvadestešestica, Dorćol – brače Jerković, taljigam do poslednje stanice.

Došao sam kod Džonija.

Prvo me je zaslepila svetlost u njegovoj sobi – svetlost koja se prelamala kroz Jugoslovensku i Srpsku zastavu. To

 5. oktobra 2004. u krugu kasarne Vojske Srbije na Topčideru ubijeni su vojnici Dragan Jakovljević i Dražen Milovanović.

Država do danas još uvek nije pronašla i kaznila izvršioce ovog "samoubistva".