Nikada nisam vodio dnevnik pažljivo. Kada sam bio mali bata to mi je bila neka stvar za devojčice. A to je , bar u tim godinama, bila prilično bljaak stvar. Kasnije sam nekoliko puta pokušavao da vodim dnevnik...mislim da mi je najduži period dva meseca. Nije da nisam imao perioda u kojima bi bilo korisno i zanimljivo voditi dnevnik. Umesto toga sa sobom sam uvek nosio neku svesku i olovku. I zapisivao. Kada sam želeo da se držim dnevničke forme pisao sam datume. Ponekada pronađem te sveske i prelistam...

Bio sam obecao u jednom komentaru u jednom od mojih prethodnih blogova da cu se setiti da 4. novembra 2011. obelezim 20 godina od izlaska jednog od najznacajnijih albuma dvadesetog veka.

Naravno, potpuno sam bio zaboravio na to, ali ipak nisam bio zaboravio potpuno posto sam se evo setio, a posto takodje nikad ne zaboravim da ispunim obecanja (kad ih se setim) evo danas, 8. novembra, stavljam u etar ovaj mali tekstic da podsetimo one koji za ovo vec znaju, a i da mladji narastaj (hteo - ne hteo) nesto nauci...

Da se razumemo: nije to oduvek bilo tako. 
Ali sad jeste. Njena je poslednja. i prva. I ona u sredini.
Doduše, ne sećam se kako je bilo to kad nije bilo ovako, ali volim da mislim da je bilo lepo.

 "Čitavog mog života su prizori iz prirode činili da se radujem kao dete."
"Ničega u životu se ne treba plašiti. Samo ga treba shvatiti."
          

Google joj je danas posvetio stranicu - Marija Kiri, prva u mnogo čemu i prva u onom svemu što je ženama njenog vremena bilo nedostupno, zabranjeno, van dohvata i ruku i snova koje su žene imale o svemu onome čime su  želele da se bave i šta da rade.

Njen rad i doprinos istraživanjima i otkrićima u fizici je neprocenjiv i nemerljiv, teze koje je postavila, eksperimenti koje je (uprkos svima i svemu) izvela su nezaobilazan temelj danšanje moderne fizike, ali ne spominjem je danas zbog toga, spominjem je zato što joj je posvećen Google i što joj se time odaje zasluženo priznanje o kojem ona sama i sve njene savremenice nisu mogle ni da - sanjaju.

Kraljevstvo, dajem kraljevstvo za keksić. Četvrtasti, sa dole čokoladom, gore ništa, ali unutra ukus pomoradže. Leži pored još tri keksa koji nisu četvrtasti. Ali mirišu. Mirišu tako da moj karakter kleca u kolenima. Sreća što ga inat podržava, inače bih odavno pojela i tufne sa čančeta u kom žive četiri keksa. Sa dole čokoladom.

Juče je bio Dan tri banane. Desetak minuta pred ponoć počela su da mi se priviđaju goveda. Svih vrsta, uključujući i lila krave. Ja nisam baš izraženi mesožder, uglavnom se držim pernate avijacije, ali u pomenuto gluvo doba su uz škrgut počeli da mi rastu očnjaci. Žmu kaže da sam dobila i agresivni pogled koji je pratilo naglo osvrtanje i hvatanje busije. Iskreno rečeno, bila sam spremna da ujedem sve što iole spada u ljudsku prehranu i liči na meso. Negde iznutra mi se vratilo razumevanje za radost prapredaka kada bi posle dana i dana traganja za ičim jestivim što ne cveta ili lista, uspeli da ukebaju nešto veliko i mesnato. Kada je plehani tanjir koji na našem zidu glumi sat, oćutao ponoć i velika skazaljka se udesno nagla, tog istog trena sam na teflon bacila komad pokojnog adolescentnog govečeta i sva srećna inhalirala miomirisne dimove koji su se zapušili kuhinjom. Dok sam ja do poslednje mesožderske ćelije upijala u sebe praiskonske mirise, kraj mojih nogu se vučije tiho stvorio Ikar Varvarin. Na njegovo tiho režanje sam odgovorila takvim škljocanjem zuba da je nesuđeni Beli Očnjak koliko odmah podvio rep pod ono malo nogu koje ima i odskvičao da se žali mačkama. Bila sam spremna da taj komad tako dugo čekanog mesa, branim do poslednje kapi tuđe krvi.

Dugo nisam napisao neki blog, a i ovi što ih ranije napisah nisu bili toliko važni. 

Međutim, ovaj jeste.

Važan blog je kad verujem da ga treba pročitati i preporučiti. Da se u ovu akciju vredi uključiti.

Hvala Ivanu Ćosiću na instrukcijama.

Hvala Dragani Đermanović - na inicijativi i energiji.

                                         ( ili o uticaju dugmića na našu sudbinu )

Da je vojvoda Vule Ilić Kolarac rekao Da! onda, 1804, kad ga je grupa vojvoda predlagala  za protivkandidata Djordju Petroviću iz Topole, za Vožda, istorija bi uzela drugi tok, možda. Ali, nije.

Rekao je: “ Braćo, ja sam čovek domaćin, vičan oranju i žetvi, moja je ruka i moja pamet navikla na plug i srp. Nama treba onaj koji je navikao na kuburu i jatagan, uzmite Djordjija, on je bio i vojnik i hajduk, naučen i da se bije i da se krije”. Istorija je onda krenula poznatim tokom a Vuletov brat i Pomoćni vojvoda, Gruja, nikad nije postao pravi vojvoda i njegov doprinos istoriji je u tome što je postao rodonačelnik porodice Grujića koja je dala Srbiji čak i jednog  petostrukog predsednika vlade. Jedna od grančica tog porodičnog stabla bila je i Katarina, ćerka Marka, poznatijeg kao Mutavdžija, uglednog  smederevskog gazde i boema, ženjenog više puta, čemu se ne treba ni čuditi s obzirom na naviku da u 3 ujutro dovede iz kafane celo društvo i zapovedi ženi da razvlači kore i pravi gibanicu.