I onoga, one, koji je smisleno rasprostreše po kugli zemaljskoj! Vakcinišite se obavezno! Imate izbor vakcina kao da ste na pijaci, mož ovu, mož onu ili neku treću, četvrtu... Da li ti to garantuje bezbednost od zaraze, NE. Mnogo vakcinisanih ljudi je pomrlo od nekakvog novog soja a njih, sojeva je svakog dana sve više. Ne spadam u tz teoretičare zavere ali mi sve ovo oko Corone ipak liči na dobro isplanirano dugotrajno porobljavanje svetske populacije. Tri godine držati ljude u dobrovoljnom ili zakonom propisanom karantinu/zatvoru, na šta vam to liči? Za tri poslednje godine, jedva

Opšteprihvaćenoj tezi po kojoj je obuzdavanje i porobljavanje nagona jedan od pred/uslova (postojanja) civilizacije - Marina Abramović suprotstavlja umetnost zasnovanu upravo na oslobađanju i artikulisanju istih. Umesto da ilustruje ili prikazuje - ona deluje i preobražava. Kao u reality programu, umetničin život - kroz postojanje (postajanje) umetnošću - istovremeno postaje povlašćeni prostor i javno dobro. Frustriranom pojedincu današnjice Marina pruža ogledalo. Kroz prelamanje ličnih (individualnih) i kolektivnih (istorijskih) trauma i identiteta, njeno telo samoostvaruje se kao multiidentitetsko telo današnjice: pored toga što je artističko (istorijsko-umetničko) to telo istovremeno je i socijalno (političko i ideološko) telo. Njeno telo postaje javno telo.

25. decembar

Kod naplatne rampe na ulazu u Pichidangui zaustavlja me sanitarna kontrola. Mladi specijalac obraća mi se na engleskom. Pita me odakle sam i kad čuje Srbija, kaže kako voli moju zemlju. Bio je u Bosni, u Banja Luci, osam meseci prošle godine, na službi. 

"Super, ali što me zaustavljate?", pitam pomalo neljubazno. Ceo dan borim se sa jakim čeonim vetrom i uzbrdicama. Ovako nije duvalo od Patagonije. I nije mi baš do ćaskanja.

Utom prilazi žena specijalka. Objašnjava mi da je grad u drugoj fazi i otud sanitarni koridor. Nisam to znala - poslednjih

                                                                                                  An intellectual is a person who's found one thing that's more interesting than sex. (Aldous Huxley)

u Novom Sadu (ul. Vase Stajića 1)

12. oktobar (19 h) - 8. novembar 2011.

Autor i kustos: Nebojša Milenković

Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja - shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl.

 J. Radić, Slika 2001.

  Milutin & niccolo

(uz malu asistenciju Unfuckablea)

Sportska redakcija Bloga B92 poziva vas na svakodnevno druženje!

  Serija blogova čiji početak predstavlja ovaj tekst nastaje na Milutinovu inicijativu kojoj su se s entuzijazmom pridružili Reanimator, NNN, Omega, Unfuckable i Niccolo s ciljem da pruži blogerima mesto gde će moći da prate i komentarišu razne sportske događaje tokom cele godine. Kako se blogovi zatvaraju nakon 7 dana, nas nekoliko, ali i svi ostali blogeri koji imaju volje da napišu tekst na neku sportsku temu (uključujući i one koji nemaju autorsku opciju, koji će gostovati kod nekog od nas), će naizmenično objavljivati blogove na kojima će se moći komentarisati sve sportske utakmice, mečevi i takmičenja u bilo kom sportu koji je blogerima drag (curling included).

  Izbor tema je slobodan, dokle god se radi o sportu, ali bez obzira na izabranu temu konkretnog bloga u komentarima je dozvoljeno pričati o bilo kom sportskom dešavanju.

  Ideja je da ovim blogovima pokrivamo jednu nedelju - koliko i blog može da traje.  Na početku bi se potrudili da napravimo pregled onoga šta nas očekuje, a onda iz dana u dan komentarisali jedan po jedan dogadjaj. Kad ko može i koliko može i hoće. (ovo se prvenstveno odnosi na Unfuckablea, koji stalno nešto kuka kako hoće ali nema vremena)

Na kraju nedelje, pokušali bi da sve sažmemo u neku vrstu kratkog rezimea.

Tokom velikih sportskih dogadjaja, vraćali bi se dosadašnju rutinu: npr. Niccolo bi i dalje postavljao blogove posvećene Grand Slam turnirima u tenisu, a Omega one posvećene velikim biciklističkim trkama.

Na samom početku ove serije, kao pravi džentlmeni, «mikrofon» predajemo: Alavoj.

Dobro došli na svakodnevno druženje!

   Ova tema mi je "došla" - ima preko mesec dana.
   Malo posle novaka, piljim u tv, neke Tetke se skockale, pripremile, okupile i tolkuju mi pravo iz Kutije...Nešto.

   Razaberem ja da je u pitanju općekosmička tema - kako da nam život bude bolji... preporučuju se, objašnjavaju, ubeđuju i uveravaju, identifikuju se problemi, maše se rešenjima, isplivava i sve češće se spominje korupcija kao glavni problem koji se brzo i lako može rešiti…. – “….brzo & lako..hehehehe – domojega – jel’ ovo Laza daje

Česta rana arhitektura koja se vidi u gradu, naročito njegovim starijim delovima, i kojoj ne mogu da kažem da znam karakteristike osim onih koje se meni sviđaju a to je široki, istureni prozor i strma linija krova, se ovde zove viktorijanska. Dok je kraljica Viktorija živela i vladala, samo su dobrostojeći građani mogli da priušte sebi luksuz velikih prozora, naročito u surovoj klimi Novog sveta, onog dela koji je i dalje pripadao engleskoj kruni.

Moja baba Kaja je imala dve reči, kojima je dočaravala da je nešto gadno da gadnije biti ne može. Prva je bila pogan, kratkog, sasečenog glasa o, a druga je bila Turčin. U prvu su spadale sve boleštine, protiv kojih je baba Kaja tukla neumornu bitku bajalicama, melemima i gašenjem ugljevlja, elementarne katastrofe, većina insekata i svi gmizavci. U istom rangu bivala je i druga reč, Turčin, koja je obuhvatala sve Turke i to onako kako ih je baba Kaja zamišljala, kao i sve ono ili one koji su toj njenoj predstavi odgovarali. To što navedena baba  za svog dugog veka nije srela ni jednog Turčina, to nema veze. Baba Kaja je dogmatično radila na očuvanju kolektivnog sećanja, kačeći reč Turčin i tursko, na sve što valjalo nije.