U prvom i drugom razredu gimnazije Slobodan Škerović u Titogradu, razredna nam je bila Bosanka Tomašević, mir i spokoj duši njenoj. Uz to, predavala nam je Istoriju i Latinski jezik. Bila je kao ono što vele Vuk Žena! Energična, stroga ali pravedna, vazda u pokretu, nije joj mig moga promać.

Istoriju i Latinski jezik nam je predavala tako dobro da je slobodno mogla bit profesor na Kembridžu ili Oksfordu. Obrazovana mimo ljude, mene je bilo dovoljno da je koncentrisano slušam da mogu kad me prozove bez po muke da dobijem peticu. Imala je straijeg sina koji je bio razred ispred

Prošao je još jedan 1. april.

Dan šale(?).

A šala (kao i batina) ima dvije strane...onaj ko vrši radnju i onog nad kome se vrši.

A ironija nekad zna da bude baš surova.

Moja baka je rođena 1920. godine kao jedinica (od roditelja jedinaca, imala je predispozicije da postane razmažena) i detnjstvo i mladost je provela u Zemunu.

Pričala je kako je išla u školu, kako su ih druga deca zadevala "Rac, Rac – magarac", kako su "prečanska jela grozna", kako se često išlo "na igranke", kako je njihov radio Telefunken nadjačavao

Što reče  arhitekta Dragoljub Bakić, gost Đorđa Bobića, onomad: Može li grad da plaće...

Može

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Moje uspomene su moj rodoslov
Živimo zajedno u incestuoznoj komuni
u kojoj naizmenično rađamo
ja njih i one mene

Dve novopečene studentkinje , prijateljice  već više od jednog sata, otkad ih je sudbina posadila na susedna sedišta u amfiteatru, silazile su niz stepenice ispred Pravnog fakulteta pogledajući u nebo. Kiša samo što nije grunula. “ Radmila, idemo kod mene, ja sam prekoputa, u broju 82, taj novi lepi kostim ne sme da pokisne” rekla je energičnim, naredbodavnim tonom Nada, visoka i tanka crnka oštrih crta lica. Rada , koju niko nije zvao Radmila odkad je pop izvadio iz vode na krštenju,  promrmljala je, snebivajući se:” Ja sam u 83, možda mogu da stignem do kuće, ako požurim“.

... a ni bilo kog drugog...

Eh, Branimire, Branimire, sta si bezveze prck'o, a sad cutis ko zalivena riba. Slusali smo te kad su "u nas" obe strane ulice bile suncane, i sad mi je malo mucno gledati kako matori ljudi od 4, 5, i 6 banki lamentiraju nad tvojim (ne)povratkom, a isto tako i kad gledam tebe kako sedis u Holandiji i teras mak na konac, misleci da ako se vec onaj prvi nije pojavio dvehiljadite,