Vreme napolju je odvratno. Ne poželiš da ustaneš iz kreveta ujutru. Čuješ kako duva vetar i pada kiša, prekriješ se ćebetom (jorganom ko se greje na struju kao ja) preko glave i želiš da spaaavaš. Što je najgore moraš na posao, i znaš da te tamo čeka gomilu isto tako sumornih faca koje su ustale iz kreveta i moraš da izdržiš čitavo radno vreme sa njima..i razmišljaš o tome dok hodaš ka poslu..Ne želim ni da spominjem ljude koje treba da uslužiš..

Ok. To je opšte stanje. Moj savet: jedina stvar koja izvlači te dane jesu komplimenti. Ozbiljno, ja se tih dana držim samo ženskog društva i koncentrišem se samo na njih. Za razliku od vremena koje je promenljivo, one su uvek lepe (što se ne može reći i za njihovo ponašanje). Dakle, u tu svrhu istraživao sam komplimente za vas i evo nekih:

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

... i nestaju posle ponoći ...

Svaki dan prođe samo jednom u godini

to je moj problem

imam premalo dana u previše godina

Svaki dan prođe i nekada traje kao godina

problem mi prave

godine koje su pojeli dani

Priču stare gospođe čuo sam u jednoj od onih dugih i izgubljenih noći krajem dvadesetog veka, dok su rakete krstarile nad Beogradom tražeći svoje ciljeve, a mi sedeli u memljivom skloništu.

Govorila je tiho, a prekidala je samo kad bi maramicom brisala suze. Svi smo je pažljivo slušali, čak su i deca prestala da plaču.

Kakav je to pesnik koji ne truje sebe kancerogenim materijama iz sprženog duvanskog lišća, kako kući tako i na strani, u klubu književnika, sprčenom bircuzu, uglednoj kafani, koji bira licemerne odeljke za nepušače pregrađene, plastičnim saksijama, plastičnog (takođe otrovnog, plastika je otrov) bršljana kroz koji se duvanski duh provlači kao zlo preko polja žita, pasivno ubijajući, kao vreme

                                            ZVUCI TIŠINE

                                                      II 

Kroz hodnike zamka, oborene plafone i minijaturne prozore, tama, stara prijateljica, traži me, hoće da popričamo. Videla sam tvoj e-mail i odgovorila odmah. Pokupim te za pet minuta i idemo napolje ali imam conference call, tako da smo limitirani. Izašli smo na sunce. Menjam naočare, tvoje sunčane su ti još uvek okačene o kragnu. Silazimo ka jezeru gde su svi koji su došli autom parkirani. Uz brdo se muči biciklista koji ima ekstremno dugačku bradu i fluorescentne bisage. Poslednji put se obrijao kad je krenuo na ovaj cikloput, pre deset godina, kažem. Mogla bi brada da mu se upetlja u prednji točak, i da tako okonča, nastavljaš. Smejemo se do suza. Oko nas je tišina.

Dragi građani, sada je učinjeno da ste napredno zaštićeni od oni zlih što su pre sve upropastili ... idemo sada ka svetloj i lepoj budućnosti a pošto zbog vašeg mira i spokoja ne možete da vidite, čujete i pitate ... sledite taj put onda po mirisu ... 

Sedimo. Vece je s mrazom, klizavo... Deca se igraju u sobi, tuku se u stvari, i svi malo zbog toga pizdimo. Pricamo o Srbiji, o cemu drugo, ono... konstatujemo stanje stvari, sto bi se reklo... Komentarisemo da smo u sedmoj godini demokratije bez Slobe a da nam i dalje trebaju vize. Kazem, pa bio sam siguran, potpuno siguran,da ce prvo vize biti ukinute. To mi je bilo, onako, vazno... Kakva naivcina. Ej ljudi, i dalji nismo mrdnuli ka Evropi, ne znamo sta ce biti s nama i nasim zivotima.... Znate one kisele osmehe, koji su usledili....

Onda se prijateljica, inace uciteljica od prvog

Mislio sam da sam ga jedno vreme malo utupio sa nekim propolitičkim blogovima pa sam se zarekao da neću više da pišem takve blogove gde kritikujem raznorazna nesposobna ili nedovoljno sposobna ministarstva i ljude što ne rade svoj posao. Takvih blogova je pun blog tako da još jedan bloger gore-dole sa svojim blogovima ne čini veliku razliku ili onda to znači da sam se predao i da puštam da stvari idu svojim tokom a da ja samo pokušavam “da se držim izvan njih“. Neću da bude tako. Jedna lasta ne čini proleće ali razlika između jedne i nijedne