ВЕТАР ЗВАНИ КОШАВА

 Старо београдско предање каже да ветар звани кошава увек траје одређени број дана, као да је покреће неки моћни хронометар. Кад једном почне, дува најмање три дана, ако уђе у четврти разноси хладноћу све до седмог. Старији суграђани тврде да зна и дуже да развезује своје моћне мехове и да то, тада, траје чак двадесет и један дан. У градским летописима, веле, записане су године када се то догађало и више пута годишње - тада се са запрегом могло преко Саве, па богами и преко Дунава: од куле Сибињанин Јанка до близу Панчева. Али увек дува исти број дана: три, седам или двадесет један...

Који то механизам одмерава? Каква су то мерила, који мериоци?

Слегали су раменима и избегавали поглед:

- То се не зна... А ни не пита...

Rođen sam.

Živ sam.

Bog naravno ne postoji.

Jer da postoji imao bi kompjuter i vodio računa o savakom od nas. Bar kad mu se molimo ili kad ga psujemo. Ovako prepušteni smo sebi i svojoj pameti. A ponekad i sveštenicima kao tumačima Boga.

a

Juče u londonskom FT-ju kolumnista John Kay piše o onomad političkom, pa moderno poslovnom žargonu koji se sve više, i još jednom, vraća i u politiku, i koji se sastoji od ponavljanja zvučnih fraza koje više nemaju nikakve veze sa njihovim literalnim značenjem. Od proletera svih zemalja koji treba da se ujedine, preko beskompromisnog traganja za perfekcijom do ljubljenja klijenata više nego što ljubimo bližnje svoje.

Ovo sa klijentima mi je odmah donelo i osmeh na lice pošto sam se setio jednog kreativnog kolege koji je jednom davno, posle višegodišnjeg zanovetanja raznih klijenata u poslu pisanja softvera, rekao da je samo mrtav klijent dobar klijent.

Niz staklo na prozorima slivale su se kapi kiše. Najpre sporo, dok jedna ne uhvati drugu,  a zatim bi nestajale u trenu. Stakla na naočarima zaboravljenim pored Igre staklenih perli prelamaju svetlost koja dopire sa TV-a sa koga ne dopire ton. Staklo ekrana je musavo po ivicama. Prave se mala ostrva prljavštine koja su preživela krpu. Odvojena su od kopna prljavštine koje se u tankom sloju hvataju na sam rub stakla. Neizbrisivo kopno i arhipelag koji nema ko da obriše. Staklo u kupatilu je primilo na sebe više od trideset  Judinih kovanica i sada mi, premazano srebro nitratom, svakim danom izdaje ko sam, a ja to ne konstatujem. Vidim samo bradu od tri nedelje. Staklo sijalice u kupatilu ne ispunjava svoju svrhu. Bolje se snalazim u mraku. Obrijaću se sutra po danu. Možda.

Dobih sad mejl.

 Dragi prijatelji,

zeni mog prijatelja su iznenada otkazala oba bubrega i lekari se bore da je spasu. Trenutno su im potrebni dobrovoljni davaoci krvi A krvne grupe (nezavisno od rezus faktora, mogu i + i -) zbog potrebe davanja krvi i trombocita. Prosledjujem vam informaciju, pa ako ste u mogucnosti da budete davalac ili znate nekoga ko bi hteo da ucini taj humani gest mogli biste pomoci...

"Testiranje mogucnosti davanja krvi odnosno trombocita moze se obaviti u Institutu za transfuziju krvi Srbije - ul. Svetog Save 39 - I sprat (davanje

 gošća autorka: Ava Gotal

               Je l' bilo zavaravanje vjerovati da je to proročanski san?

               Nije, ali ja nisam vjerovala.

Ma imam ja i svojih trenutaka sreće. Nije da nemam, nego mi malo neprijatno da priznam. Čitam svašta, slušam šta ljudi govore i nekako zaključujem da je to sramota. Sad, valjda došlo takvo vreme, okrenula nam se pamet. Nešto čega smo se pre desetak godina stideli sad postalo preporučena vrednost, a ona mala, obična ljudska sreća predmet poruge. Primetila sam ja to odavno, samo nisam bila dovoljno pametna da primenim. Što bi rekli – nisam imala viziju. Lepše mi bilo da se uljuljkujem u laži, u nerazumevanju da se sreća meri nekom priznatom jedinicom, najbolje konvertibilnom.

    Kada sam bunovan ušao sa balkona u hotelsku sobu, u njoj nije bio nikoga. Mama i tata me nikada ranije nisu ostavljali samog. Vrata plakara, u koji smo bili složili sve stvari iz kofera, polako su se zatvarala preda mnom. Uhvatio sam ih i provirio unutra. Plakar je bio prazan. Srce je počelo da mi udara jako i brže bolje sam se spustio na kolena. Savijen do poda, iskrenuo sam glavu i pogledao pod krevet, gde su nam inače stajali prazni koferi. Video sam samo svoj, mali, crno-beli. Ručka je bila izvučena. Ispružio sam ruku pod krevet, napipao kofer i povukao ga u centar sobe. Ustao sam podupirući se o njega. Otvorio sam širom već odškrinuta vrata sobe i istrčao na hodnik sa koferom. Pogledao sam levo, pa desno, pa opet levo niz hodnik, a redovi istovetnih vrata, nestajali su u dubini. Na dnu hodnika video sam kako su vrata lifta progutala tatin pepito i mamin zebrasti kofer.

    - Mama? Tata? – razjapio sam usta i pokušao da se proderem iz sveg glasa, ali ništa se nije čulo.