Radovan Damjanović the Archaeologist of the Conceptual World

Vladimir Maričić RSS / 27.06.2009. u 23:14

 izmi55.jpg In my opinion, it is likely that Radovan Damjanović is one of the contemporary world’s most significant paleolinguists. He is a secondaryschool professor of history in his native city Belgrade where he has published two volumes of his ongoing work The Serbo-Serbian Dictionary.

 

Paleolinguists are a rare breed human beings whose minds delve in the netherworld of human history which ordinary historians do not dare contemplate. For Damjanović and his colleagues, historical research is challenging only if it concerns the period 5,000 B.C.E. and beyond.

 

The term prehistory robs and obscures history by artificially creating a barrier to our research. Damjanović is interested in prehistorical archaelogical artefacts which are not buried in the ground but are buried and obscured in our own minds – these are linguistic and conceptual artefacts.

 

To appreciate the discoveries which are brough to the surface by Damjanović one must have some kind of personal linguistic research of his or her own. Paleolinguistics is not a subject for ordinary linguists or hobbyists. Brought to the surface, under the glare of sunlight, linguistic artifacts seem ordinary and uninteresting, fit only to satisfy human consumption of curiosities, not unlike pearls to swine.

 

My path

 

The writer of these lines about Damjanović came independently to his own discoveries and conclusions about human language and languages. This happened after several years of intensive research in the form of lingual translation of theological works from Serbian to English. As someone who has at various stages of his life studied different fields of human production – psychology, philosophy, history, literature, different art forms, physics, politics – but who at the same time has conformed to the educational values of modern academia, I came late in my life to the field of Christian theology. These circumstances may have been godgiven, otherwise I could have treated theology at a superficial level and it would have not lead me to these revelations. Both, religous and non-religious readers can agree to the assertion that religious discourses and narratives are one of the oldest forms of human paradigms. Religions are also the most complex paradigms before the development of modern sciences; therefore it is natural that religious thought was of paramount importance in the development of human languages and thought.

 

Why this introduction? Through study social and natural sciences, it is quite obvious to any speaker of the Serbian language that this language contains significant word borrowings from Greek, Latin, and the latter European languages. The preponderance of the Western civilization has furthered the domination of the French and English languages. All this has naturally led to the situation in which the speakers of non-imperial languages experience their own languages as of secondary civilizational importance and of less significance in the evolution of mankind’s rationality. These perspectives of complementing inferiority and superiority have skewed the historical and paleolinguistic research throughout the ages. In my study of theology and translation of theological works I realized that the Serbian theological language does not borrow words from other languages, as is the case of Serbian philosophical and scientific narratives. This means that the oldest Serbian narrative—the theological one—did not develop under Greek or Latin influence, but quite independently. The fact that Christianity spread from the Greek and Latin languages, has obscured the possibility that the Slavonic theological language itself has developed a completely adequate religious narrative before the spread of Christianity to the Slavs – a conceptual domain which was capable of absorbing the Christian theological paradigm. This realisation destroyed my prejudice about the inferiority of the Serbian language in comparison to the Greek, Latin and West European languages. This freed me to think beyond the constraints of modern academic dogmas.

 

How can this change our view of the Latin and Greek languages, and of latter West European languages in relation to Serbian and Slavonic? My own conclusion led me to open my mind to the ideas of Jan Kollar who in the middle of the eighteenth century positioned the Slavonic languages closer to the centre of the linguistic tree – Slavonic language being the originator and transmitter between the European and Asian languages. Furthermore, the Slavonic historiography—along with Kollar—believed that proto-Slavs lived in Anadolia, Europe and specifically in Italy before the development of Rome. A significant work in this sphere is the work of Pavle Solarić a Venetian-Serbian thinker. In the 20th century these opinions where reconsidered on the basis of 20th century archaelogical findings. Two significant paleolinguists in the 20th century were Radovan Pešić, professor of history in Milan, and Svetislav Bilbija from Chicago, who were both Serbs and whose scientific contributions also passed largely unnoticed during their lifetimes. Both of them studied pre-Roman and Etruscan cultures, language and civilizations.

 

What is the scientific contribution of the prehistorian and paleolinguist Radovan Damjanović?

 

Damjanović has so far dug up the greatest number of linguistic artefacts which prove that the contemporary dominant academic views of prehistory and the Indo-European linguistic tree are to a large extent incorrect and inaccurate. Along with his encyclopaedic knowledge of history, Damjanović’s has the ability and talent to compare Serbian, Latin, Greek, English, and Welsh languages and to draw examples from languages which have long since disappeared like the Etruscan and Hittite.

 

 

In this blog I shall occasionally provide Damjanović’s examples from The Serbo-Serbian Dictionary. Of course you have to be a speaker of Serbian in order to appreciate his genius.

 

 

 2h7dult.jpg Radovan i ja u Kolarcu 2008.

 

 

 U komentarima su Radovanovi tekstovi.



Komentari (3)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

Vladimir Maričić Vladimir Maričić 23:31 27.06.2009

Српско-српски речник, друга свеска

Радована Дамјановића

Ч Е С Т И Т И

Знајући моју склоност ка енглеским речима, односно, колико волим да их доводим у везу са нама, један мој пријатељ, Драган Шобајић, указао ми је на израз ЧЕСТИТИ (невиност). Рекао је да то може да буде само српска честитост. Од општег смеха који је захватио цело друштво, изродио се задатак за мене, да „прибавим“ доказе.

И ... Наравно, прво сам погледао енглески речник. Тамо поред честити стоји и чест – chest, кутија, сандук, груди. Ово груди очигледно мисли не на спољашњи, видљиви део груди, јер би у том случају рекао брестс – сисе, већ на груди у смислу запремине грудног коша (в. Плима). Ту има и честнат – кестен; мисли се наравно на плод кестена.

Неко би могао да каже да ови енглески изрази вуку из латинског CASTE – чисто, невино... Затим, CASTANEA – кестен и CISTA – сандук, шкриња, ковчег. Добро, кажем, опште гледано енглески доста црпе из латинског и грчког, у ствари огроман број израза. Али узмимо још један појам из chest - cist саречја, то је цистерна. Место где се чува вода за пиће. И сад ћу да урадим нешто непопуларно – сећам се кад сам био на Дарданелима; лађа је пристала у месту које се зове Чанаккале. Дакле, сад ћу да ставим квачицу испод Ц (с), као што то раде Турци да од Ц постане Ч. И цанак прелази у чанак ÇAΝAΚ. И сад читамо поново CISTERNA – ÇISTERNA чистерна, место где је чиста вода! Ово сам само понудио једну пречицу, а сад следе докази за оне којима ово није било довољно.

Узмимо на пример следеће латинске изразе: кастигато (онај који прекорава, кажњава), кастиго (казнити, поправити) и кастор (дабар – животиња). Који је „заједнички именитељ“ овим појмовима? Пробајте, чекам...

Ако нисте нашли, ево: CASTIGATOR „кажњавач“. Једна од нај убедљивијих казни је казна ватром. А ватра прочишћава, чисти. Ватра је чиста. Добро, рећи ће неко, а дабар? CASTOR? Има ли чистије животиње од дабра? Па стално је у води!

Сад мало тешке артиљерије. Вратимо се кастимонији, телесној чистоћи и моралности, и облику касте – чисте... И погледајмо у Миклошићев речник Lexicon palaeoslovenico graeco latinum издат у Бечу 1865. Тамо стоји: ... ” ЧЬСТВОВАΝИЈЕ – VENERATIO или поштовање, достојанство. Може ли се рећи да онај који је моралан – чист, има чствованије околине, односно њено поштовање? Наравно да да. Али, Миклошић даје и „чист“ израз ЧЬСΤЬ са истим значењем венератио, поштовање, част. И кроз овај облик јасно добијамо минимум ЧСТ који вокализацијама даје и ЧАСТ и ЧЕСТ и ЧИСТ!

А да сам био потпуно у праву када сам латинску цистерну прогласио српском „чистерном“ коначно ме је убедио израз ЧИСТА, такође из Миклошићевог Лексикона. Тај облик чиста значи uterus mater! Може ли јасније?! Чиста је дала чисту!


За Миклошића је чиста палеословенска реч. За мене је још и старосрпска али и српска, јер се није ни мало променила. Женски род чиста, а мушки род чист! Идемо опет до Енглеза. Код њих је пјур чист, исто је и код латина – пуре. И исто значи чист, чисто. А све то вуче од нашег пурњати, горети на ватри (в. Перун).

Када сам на почетку поменуо и кестен – честнат, морам сад нешто и да кажем о њему. Прво, говоримо очигледно о јестивом кестену. Да би се јео, мора да се пече. Том приликом му испуца кора и он се љушти- чисти. Кестен има ту тврду љуштуру (в. Лустрација), као неку врсту коштаног ткива пужевске кућице. Дакле, кестен је коштане љуске, и ту видимо сличност са појмом коштица (трешње, вишње, шљиве). Иначе, стари руски израз за воће са коштицом је костјаника. И коштица и костјаника су очигледан деминутив од кост, малецка кост!

И да хоћемо, код кестена не можемо побећи од минимума КСТ који налазимо и код кости. Већ на овом ступњу јасна је блискост с костуром ЧСТ (чистоћа, част...). Јасно је да се ови изрази „склапају“ по етнопсихичком коду српског језика.

Сад ћу узети још један речник из деветнаестог века. То је руско-српски речник Лавровског, штампан у Петрограду 1880. И у њему наравно КОСТЬ је исто што и српска кост. Али има лепих заборављених израза који могу кост да доведу у везу са чистоћом, као костеръ – згариште. Да ли нешто боље чисти земљу од ватре? Одмах се ту налази и кострц у значењу тврдо, чврсто. Тако се у кости обједињују појмови чврстоће, (јер у осталом то кости и јесу, носачи тела) и појмови чистоће.
Vladimir Maričić Vladimir Maričić 23:38 27.06.2009

СРПСКО-СРПСКИ РЕЧНИК

Радована Дамјановића

Г О У С Т

Поређаћу четири речи, ево сад: гоуст (дух, утвара), демон, дух, спирит. А ви одговорите која је од те четири речи српска? Наравно, дух је сигурно, рећи ћете. Али и остале три су српске, ево и зашто.

Да пођемо прво праволинијски и да видимо за гоуст. Како је он (или боље рећи то нешто) приказан. Обично као дим, као гас, дакле као нешто видљиво. Дим је гушћи од ваздуха (што је нормално јер садржи свашта, а највише пепела). Сад разматрајмо појам гушћи односно густ. Од чега би то могло да долази, можда од гушити? Дим – мешавина разних врелих гасова и пепела заита гуши. А тако дођосмо и до гуше (врата), места где се човек или животиња дављењем „најбоље“ гуши. Кад морам да употребим тај израз архетипски, дакле, архетипска слика неког духа је „облаковитост“, „измагличастос“, „димовитост“. У сваком случају он је, тај гоуст, видљив јер је густ, гушћи је мало али довољно од ваздуха и захваљујући томе ми га видимо. Користим израз – ми га видимо, јер су га неки и видели а ја немам разлога да им не верујем.

Можда је сад време да се позабавимо и појмом гас. Није лоше сетити се израза – гасити ватру. Како год гасили ватру, водом или ударцима (гушењем), појавиће се гас односно дим. Гас је дакле последица гушења, односно гашења. И дозволите ми једну паралелу: деловање воде на ватру изазива гашење, али је слично деловање воде и на човека. Наизме, може да изазове гушење, и живот се гаси. Дакле гашењем ватре појављује се гас а гашењем живота гоуст. Али сад тек почиње. Бићу слободан да се позовем на нашег легендарног писца (а мог омиљеног) Мавра Орбина. (в. Орбин).

И ево, дум Мавро приказујући словенски живаљ на острву Рујани каже потом и о граду Ретри како тамо Ободрити обожавају Радигаста или Радигоста. Њега су приказивали (кип) као јунака са великим мачем у руци док поред њега стоји човек нижег раста, у оделу странца. Даље Орбин цитирајући старе писце објашњава да је код Словена обичај заштите дошљака. Тако да онај ко занемари древни закон гостопримства, бива обезглављен. Али мач Радагаста упозорава не само на смртну казну ономе ко заборави гостопримство, већ и на право домаћина да мачем прибави све што је госту потребно!

Радогост или Радагаст је у ствари оно што му име каже, радосни гост, гост који радује и коме се радује. Сасвим слободно речено, он је односно, то је радост гостопримства. Име у облику Радагас је забележио Орбин не само као божанско-идолско већ и као лично, људско, краљевско име. Тај Радагас изронио је на прелазу из четвртог у пети век и са двеста хиљада људи пленио Тракију, Панонију, Илирик и Норик и кренуо на Италију с идејом да је целу потчини. Чак је имао жељу да владари његови наследници носе титулу радагаси, као што се по Цезару и Августу цареви називаху августима и цезарима. Треба ли уопште сад још наглашавати да се и код имена идола Радигаста и војсковође Радагаса ради о правом српском и словенском имену старом најмање 1500 година.

У Радогосту се без сумње налази клица ГС која даје гушу (врат) и гозбу (гостьба). Гости се служе из неког суда, чиније. А латински назив такве посуде је густаториум. Гост затим проба јело, то је густус gvstvs и ужива у јелу и гостопримству gvsto – уживати. Једном речју, он се гости.

Да је гост српска реч и да не вуче из латинског HOSPES - гост, странац, домаћин, потврђује баш балтички Радогост, јер вера каква год била, увек претставља нешто најтрадиционалније, нај старије. И нормално је претпоставити да је идол заштитник дошљака – гостију, постојао далеко пре четвртог века. Какве онда лингвисточко-археолошке конструкције могу да поставе и довуку латински језички утицај у Прибалтик? Неко ће рећи да је то културни термин и могуће да се он пробио у доба Августа с Варом или с Германиком потом... Ако како онда објашњавамо изразе гасити и гушити, па ваљда су Словени знали за ватру и дим и пре „културног утицаја Рима“!

Да видимо шта Тит Ливије каже за Тула Хостилија, трећег краља Града. Негде с почетка седмог века пре Христа, после Ромула и Нуме, Римом је завладао Тул Хостилије. А и он је као и његови претходници краљеви, потицао од Тројанаца. Ако је тако, онда је његово име Хостилије много старије од латинскког језика. Добро је позната пракса да се у старим породицама, поготово племићким, врте кроз генерације једна те иста имена. Зато није необично кад Ливије каже:“ Када је Нума умро Град се вратио у интеррегнум а затим народ изабра за краља Тула Хостилија, унука оног Хостилија који се истакао...“. Због свега овога сматрам да није сувише смело претпоставити да је и деда Хостилије био унук неког Хостилија, као што је и Радагас могао биди унук неког Радагаса, зар не!? Није уопште немогуће да и Хостилије и Радагас(т) настају од гост. Гост у смислу гост (странац, намерник), али и у смислу дух претка заштитника, онај демон – димон (в. Демократија) који се може приказати, појавити и у самом породичном огњишту средишту родовског култа. Огњиште је тако било нека врста „плазма екрана“ кроз који се добијала слика претка заштитника који се дабоме јављао најчешће у облику гаса (гост) или дима (димон, демон).

Ако обратимо пажњу на реч спирит – дух, лакоћемо у њој наћи језгро пир (в. Перун). Пирка ветар, ватра се распирује, дакле опет наилазимо на ваздушно кретање и дим. Миклошић уосталом и за пир (гозбу) и за гозбу даје исто латинско објашњење конвивиум, што значи друштво око ватре! Најзад и онај „наш“ дух може да буде и душа. Можда је добро сетити се сличности: душник – душа – душење (гушење) са гуша – гушење. Што је у ствари исто.

Дух је и дах по хладном времену. Кад урадимо хххууу зими, из уста изађе пара коју видимо као гушћи ваздух, да не кажем дим. И ето, у тој једноставној радњи састају се четири наизглед неповезана језгра: дим, пир, дух, гас.

Vladimir Maričić Vladimir Maričić 23:42 27.06.2009

Српско-српски речник

Радована Дамјановића

Д Е Р М А


Да погледамо шта у латинском може да буде у вези са нашим драњем. Односно, да расте из српског језгра ДР. Па ево, дерадо – остругати, има их пуно, али узећу још један, дерозус – оглодан а заправо дерозус је деран, подеран.

Од мноштва енглеских израза насталих из ДР издвојићу један заиста драстичан, при том не мислим на драстично што такође долази од нашег драња – јер је најдрастичнија казна одувек била драње. Мислим на дрејп, израз вишег степена који подразумева одређену цивилизованост. Дрејп је и тканина и наборана тканина, баш добра замена за кожу односно крзно а крзно се ‘’добија’’ једино драњем. Међутим ево нисам издржао и даћу само још један пример из енглеског: драј – суво, јер оно што је одрано оставља се на сушење и заиста, одвојени од тела, кожа и крзно, постају синоними сувоће.

Ево још примера из грчког, и остављам овај ДР на миру. Прво дерма – кожа, оно што се дере. То је лако али има још. Дерос – одрана кожа. Може ли бити српскије? Може, дратос – огуљен, да не кажем “одрат”! Кажемо и данас – одрао се од рада, баш као старогрчки епски драо – радити. И још само један пример, дрепане – наоштрена сабља са унутрашње кривине која се развила од српа и ловачког ножа за драње. Баш оваквим “дрипцем” витлао је Александар у бици код Иса.

Да ли је могуће да је светски израз драстик – драстично настао од грчког драстос – одран. Ако је могуће, запитајте се зашто је немогуће да то грчко драстос настаје од нашег одран.

Пређимо на енглеско скин. Многи ће сад скочити кад кажем да оно долази од скинути, уклонити кожу са тела. Прва одећа беше од коже и крзна. Баш као старогрчки скене –шатор, који такође беше од скинутог са животиње. Па и прво позориште беше скена – сцена, обичан кожни застор. У латинском пак сачувана је и назална варијанта нашег скинути кроз израз скиндо, с уметнутим Н. Ово скиндо значи, замислите, раздерати. Тако да се вратисмо нашем дрању преко скидања, што му дође исто, јер кожа се и скида драњем.

Arhiva