Novi patriotizam

Tvrdi se da nije moguć određeni tip revolucije ali, istovremeno, se shvata da postaje moguć drugi tip revolucije... (Feliks Gatari)

Šta su i koji su, dakle, nacionalni interesi Srbije danas i na koji način isti mogu i(li) moraju danas da se brane?!

Da li pseudopatriotizmom kilavog premijera Leg(ij)aliste, psihologijom polusveta koji još uspeva da nalazi opravdanja za ponašanje ordinarne seljačine kakav je ministar-kapitalac Veljo Ilić, ili pak mediokritetskom neodređenošću politike Demokratske stranke ─ apsolutno besvesne ordinarne činjenice po kojoj smisao političke odgovornosti jeste upravo u tome što ona nikome ne dopušta uzmak!

Navedeni opskurno-otužni galimatijas, sa sve pratećom klijentelom, kao uzročnik sindroma direktnog izliva patriotizma na mozak koji ─ poput zlokobnog virusa prenetog iz devedesetih ─ poslednjih meseci opseda vladajuće glave u Srbiji, alarm je za uzbunu svih onih koji (i pored trenutnog bezizlaza) još veruju u to da Srbija može da postane: građanska, uljuđena, pristojna, normalna i sređena zemlja.

Uprkos prividnom jedinstvu, ma kako na prvi pogled paradoksalno zvučalo, (držeći se one Kišove o tome kako je Mrak uvek najgušći pred svitanje), jasno je da interesna "patriotska" klika trči svoj oproštajni krug! Baš kao što i masovno ludilo i institucionalizovani teror prenet iz 90-ih svoju poslednju odbranu imaju upravo u Vojislavu Koštunici!

Obesmišljeni mitovi, prevaziđen vrednosni sistem, pomanjkanje osećaja za realnost ─ približavanjem poslednjeg kruga balkanskog pakla započetog na Kosovu polju 1989.godine ─ urušavaju se mnogo brže no što se, malo manje pažljivom promatraču, na prvi pogled možda čini. Toga je apsolutno svesna i vladajuća oligarhija koja bi, samo kad bi mogla, u vlastitoj nervozi i gotovo maničnom strahu, najradije ukinula izbore. Vreme u kom je džukelizam bio sinonim za patriotizam na svom je završetku i zaista samo od nas kao građana ove zemlje zavisi koliko će ono još moći da traje!

Držeći se maksime Džona Holoveja, po kojoj se mi izdižemo iznad samih sebe, egzistirajući u dve dimenzije ─ to jest živeći u nepravednom svetu, ali s permanentnom težnjom da on ne bude takav kakav jeste, u mesecima pred nama svako od nas, ponaosob, sebi mora da odgovori na sledeća pitanja:

1. Da li zemljom u kojoj živite, i da li su u njoj svi građani jednaki pred zakonom?!

2. Da li državu smatrate servisom koji je sposoban da reši probleme sa kojima se, kao građani (čitaj: poreski obveznici) suočavate?!

3. Da li je Srbija sigurna kuća za sve njena građane?!

4. Dopišite sami!

Ovo je, naprotsto, trenutak koji ne dopušta uzmak. Politička obeznađenost, idejni vakum političke scene današnje Srbije naše ideje čini svojevrsnom prolegomenom za realnost i za normalnost. Zato je neophodno svakoga dana i na svakom mestu jasno i glasno govoriti kako: pojedinac mora da bude ispred društva, građanin mora da bude ispred nacije, a ljudski život mora da bude ispred svake mitomanije!

E to je mantra koju moramo da ponavljamo sve dok je ne utuvimo u glavu svima koji po navedenom još uvek imaju nekakve dileme! To je jedini mogući patriotizam današnjice! Cena te Don-kihotovske borbe koju vodimo, kako mi ovde na blogu, tako, recimo, LDP u Skupštini Srbije, jeste velika. Put koji treba da se pređe jeste dug – na tom putu 12. marta 2003. zaustavljen je Zoran Đinđić, 29. maja 1868. na istom prosvetiteljskom putu zaustavljen je knez Mihailo Obrenović ─ obojica su ubijena zato što su Srbiju želeli da menjaju.

Taj novi sistem vrednosti, o kojem toliko pričamo – jeste, zapravo, prosvetiteljska misija. Misija u kojoj svakoga dana treba činiti napore da se dobrim ljudima ne dozvoljava da propadaju u lošem društvu! U jednom Peščaniku, svojevremeno, Milutn Petrović govorio je, parafraziram po sećanju, da se u suštini dobrim ljudima i domaćinima mora objasniti da to što pored Svetog Save drže i sliku Ratka Mladića nije dobro, da to jeste velika laž – i da se tom domaćinu mora objasniti da je izmanipulisan! Ja, ma kako to paradoksalno zvučalo, verujem da je ovo jedna dobra zemlja, isto tako verujem i da su ljudi u toj zemlji dobri – stoga ih se ne sme apriori odbacivati. Ma koliko zastranili.

Eto, a pitao me je pre neki dan neko, zato se zamlaćujem po blogu – i zato, umesto da pišem svoje knjige, i dalje imam vremena da kojekakvima objašnjavam nešto što oni ne mogu ili ne žele da shvate.

Ja, recimo, ulogu ovoga bloga shvatam itekako patriotskom. I to na način koji je, u poslednjem Peščaniku  snimanom upravo u Novom Sadu nedavno definisala Biljana Srbljanović:

Šta vi mislite, zašto se ja akam s onim ljudima na blogu, šta vi mislite šta meni to treba u Parizu, gde sedim lepo, gledam u Senu, šetam kuče. Akam se sa blogom, jer tamo dolaze desetine hiljada ljudi i ti objašnjavaš, objašnjavaš, pa mic po mic, pa jedan po jedan, nešto se talasa, nešto se menja. To je moj posao, ja ne mogu da idem od vrata do vrata, ali mogu ovako od čoveka do čoveka što sedi kući iza svog kompjutera, mogu tako da skupljam glasove za promene. To je naš posao, tako se pravi revolucija, o toj revoluciji ja govorim. Moja kamenica u glavu je da pišem blog jednom nedeljno. Gnjavi ljude, gnjavi, pitaj - kolika ti je plata, jesi li siguran da si dobro razmislio kako ćeš da glasaš... Prema tome, to treba da radimo, o tome vam govorim, nema tu - gadim se, nema - nije to za mene. Ljudi mi kažu - šta te briga, je l' ti dosadno u Parizu, pa ti si pisac, to je ispod tvog nivoa. To su moji sugrađani, zašto ja to ne bih radila, zašto ja ne bih zasukala rukave i uradila nešto za svoju državu? Šta mogu da uradim - da ispiram mozak ljudima, da ponavljam dok svi ne poludimo, pa na kraju neka se promeni 5, 10 odsto, ali menja se, vi vidite da se to menja. Eto, to je neka stvar koju svi treba da radimo, svako u svom domenu.

Za kraj, pozivam u pomoć Jaspersa, Granice naše slobode, jesu granice naše odgovornosti:

Sloboda, dakle, pripada nama.

Sloboda da se bude bolji, razumniji, drugačiji...

Patriotizam = individualizam!

Volim Srbiju = govorim istinu!