Pokisla srca

…i pada danima. Ne prestaje. Kao da je neko drugo doba. Kao da leto nije, kao da Beograd nije. Pada…

Mokar stojim pod drvetom, i cekam. A bas sam se lepo obukao, beli sorts, bela majica i bele patike. Patike sad vise i nisu toliko bele, no ne mari…a nje nema. Dogovorili smo se u pet, a sad je dvadeset minuta previse. Ja pod drvetom, mokar, a ona ko zna gde…

E sad…nije da ne volim kisu. Volim je, ali nekako je previse vec ima. Jesam zimsko dete, obozavam sneg i hladnocu, volim kisu i romantiku…ali zaboga, Jul je mesec, a u Julu je sunce ocekivana pojava. Mislim na sunce, ono toplo, ono jako…ne ono iza oblaka…ne ovo iza ovih crnih, ogromnih oblaka koji obecavaju da kisa skoro stati nece. A ja, ovako sav u belom, cekam i cekam…

Grmi. Bas jako grmi, a ja pod drvetom. Nece grom u koprive, ali hoce li u ovo moje drvo? Ne znam ni koje je to tacno drvo, izlepljeno je plakatima popularnih politicara, a listove gore ne vidim jer su mi mokre naocare. Ali zamislimo da je hrast. Jeste, sigurno je hrast, jer bas je veliko. Ja tako ispod mog politicki nastrojenog hrasta stojim kao budala vec cetrdeset osam minuta. I cekam, cekam, cekam…

Na moju podignutu ruku konacno je reagovao jedan taksista. Rekao mi je da sednem na novine, da mu ne pokvasim sediste, jer je kozno. Zahvalio sam mu se na saradnji i zatvorio vrata. Pa i nije mi kuca daleko, za pola sata cu stici…lagano, preko tasmajdanskog parka.

Ispod jednog drveta vidim decka kako ceka. Jadnicak, ima i cvece neko u ruci. Pridjem ja njemu…

“Koliko vec cekas bratac?”

“Paaaa…pola sata rekao bih…”

“Ajde druze da se ugrejemo. Ima gore jedan kafic…”

“Aj’ vazi…ali sta cu sa cvecem? To jest…nema ni veze…”

Dve mokre senke setaju tasmajdanskim parkom. A noc beogradska lagano pada…i kisa pada…a Jul je mesec. Kao da leto nije…kao da Beograd nije…

Pada…