Slavljena i prezrena

AleXandar Lambros

Vizantijska civilizacija je, kako je to odavno primećeno, istovremeno i jedna od najslavljenijih i jedna od najprezrenijih. Često optuživana za nazadnjaštvo, mračnjaštvo i besprizorni autokratizam na vizantijsku kulturnu baštinu gledalo se s karakterističnim evropskim prosvetiteljskim nipodaštavanjem. U francuskom jeziku se i danas pridev "vizantijski" koristi za svaku nerazumljivu, formalnu i jalovu raspravu. S druge strane, suočena s materijalnim ostacima vizantijske kulture (onim koji su uspeli da prežive bezmalo sistematsko osmanlijsko uništavanje), čija je neklasična (tačnije nenaturalistička) i apstraktna estetika tako privlačna duhu modernog posmatrača zamorenog brojnim neoklasicizmima, iznova skreće pažnju na svu raskoš i bogatstvo vizantijske umetnosti koja pak na najrečitiji način svedoči o kulturi koja ju je iznedrila.

Од Константина до Јустинијана

У већини прегледа византијске историје Константинова владавина и посебно, његове инаугурације „новог Рима", Константинопоља, 330. године, представља полазну тачку византијске историје. Исто као што се датум коначног пада Цариграда у руке турских освајача, 29. мај 1453. узима као датум коначног краја Византијског царства. Заиста, инаугурација нове престонице Римског царства, као и њено заузеће од стране Турака 1123 године касније, могу се узети као гранични датуми политичке историје Византије. Међутим, нити је Константин себе видео као оснивача новог царства нити су се сами њени становници доживљавали као Византинци чак и дуго пошто је латински као језик администрације заборављен и у најобразованијим круговима а царство са својом римском прошлошћу заједнички имало само пар преживелих традиција. Све до самог краја (иако су византијске империјалне претензије изгубиле сваку тежину и значај још 1204. године падом Цариграда у крсташке руке, па можда и коју деценију раније), византијски цареви сматрали су себе наследницима римских царева а његови поданици Ромејима. Термин Византија први се пут јавља средином 16. века када је један немачки историчар објавио збирку византијских списа. Тек у 19. веку, од времена борбе Грчке за независност овај се термин сасвим одомаћио у западној Европи. Византион је, иначе, име грчке колоније чију је изузетну стратешку позицију Константин одабрао за место нове римске престонице. Мало је градова чије је оснивање имало тако далекосежан значај за светску историју. Као политичко, војно и привредно, а врло брзо и црквено и културно средиште Византијског царства, Цариград је у току хиљаду година вршио јединствени утицај на светска политичка збивања и културни развитак човечанства.

Ипак, прва три века „византијске", заправо су последња три века „римске" историје. Тек од времена после Јустинијана, кога историчари често називају последњим правим римским царем, може се говорити о историји Византије као грчког средњевековног царства.
Три су фактора, како је то чувени византолог Георгије Острогорски истакао, утицала на формирање Византије и њеног културног идентитета: римско државно уређење, грчка култура и хришћанска вера. Око тога да ли је Константинова одлука да хришћанству у Римском царству да повлашћени статус (Милански едикт из 313. године), била мотивисана његовим личним убеђењима или политичким разлозима, мишљења су различита мада је најразумније претпоставити да су оба ова фактора имала одређеног удела у политици коју је Константин водио а која је врло брзо, већ за владе Теодосија I 381. довела до тога да је хришћанство задобило екслузиван положај једино признате вере у царству чиме се ова јеврејска секта за мање од једног века претворила из прогањане у прогонитељску.

Константинова одлука да хришћанство узме за државну веру царства имала је неизмеран утицај на развој уметности. Свакако да скромна уметност хришћанских катакомби више није погодовала њеном новом царском статусу. Као најпреча наметнула се потреба да се осмисли богомоља за нову државну веру. И док су у другим случајевима многи уметнички облици римске антике преображени и искоришћени за потребе хришћанства, то није могао бити случај са старим паганским римским храмовима. Пагански храмови су били земаљске куће божанстава којима су посвећени а не место окупљања верника. Хришћански верски ритуал захтевао је, пре свега, пространу унутрашњост за окупљање верника. Решење је пронађено у адаптацији римске цивилне базилике. Одлука да се цивилна римска базилика преобрази у прву хришћанску богомољу показала се као изузетно погодном - унутрашњост базилика била је пространа у складу са захтевом хришћанског ритуала а оне су истовремено будиле и асоцијације на царство у складу са новим привилегованим положајем хришћанства. Сам Константин је снагом своје царске воље допринео настанку ранохришћанског архитектонског програма. Лично је покренуо интензивну градитељску делатност широм пространог царства чији је циљ био да сви градови добију репрезентативну хришћанску богомољу. Његови напори били су посебно усредсређени на политичке и симболично најважније центре нове вере - Рим, Цариград и Палестину. У Риму је подигао базилике светог Петра и светог Јована, у Цариграду свете Софије и светих Апостола, и у Палестини базилике на месту Христовог рођења, Христовог гроба и на Маслиновој гори. Иако ни једна од тих првобитних хришћанских базилика није сачувана ми знамо како су оне изгледале. Улаз на дужим странама паганских базилика код хришћанских је пребачен на западну страну, чиме је хришћанској базилици дата осовина запад-исток где је западном улазу додељено симболично значење таме и мрака (залазеће сунце) из којих верник корача у правцу истока, ка светлости вере (Исус као sol invictus, непобедиво Сунце). Пре уласка у саму цркву пролазило се кроз двориште с колонадом, атријум, чија је супротна страна образовала нартекс или улазни трем. Када би из тог атријума закорачио у цркву, кретање верника било је усмерено ка главном олтару ка којем су водили бродови, подупирани низом класичних стубова. Сам олтар био је смештен испред апсиде. Приступ апсидалном (олтарском) простору био је могућ само кроз славолук који је на симболичан начин представљао прелаз од смрти ка вечном животу а који је уоквиривао олтар и засвођену апсиду иза њега. Оваква просторна шема првих хришћанских базилика имаће велику будућност за каснију црквену архитектуру западне Европе. Парадоксално је, међутим, да ју је каснија византијска архитектура у потпуности напустила. Оно што ћемо касније препознавати као типичну византијску архитектуру развило се из једне друге, могло би се рећи пратеће aрхитектонске традиције Константиновог доба. Реч је о грађевинама с кружном или полигоналном основом засвођене куполом које су у то време служиле као гробне грађевине (мартиријуми, спомен гробови хришћанских мученика) и крстионице (баптистеријуми). Један од најлепших очуваних примера овог типа грађевина јесте маузолеј Конастантинове ћерке Констанце у Риму.

Нов архитектонски оквир за нову државну веру захтевао је нову репрезентативну декорацију и презентацију њених тема. Скромно и неуко сликарство катакомби са својим ограниченим репертоаром тема сведених на симболичне представе спасења, ни у једном погледу није било погодно за украшавање првих хришћанских базилика. За то није била погодна ни пуна пластика паганских храмова јер је, својом "телесношћу" била потпуно супротна идеологији хришћанства које је одбацивало све што је чулно, а сем тога, чинило се да су кипови представљали изравно кршење божије заповести о "нечињењу идола". И, мада ће цареви, све до Јустинијана, дизати своје портретне статуе на јавним местима, монументална скулптура је, од почетка званичног живота нове вере, била прогнана из црквене уметности и кругова њених достојанственика.

 

Одговарајуће решење пронађено је у мозаичкој декорацији. Мозаик, техника слагања ситних комада обојеног материјала у гипсани малтер, није био хришћански изум - Грци и Римљани су технику мозаика од ситних коцкица разнобојног мермера развили до врхунца у хеленистичкој ери. Међутим, оно што су ранохришћански уметници, регрутовани свакако из дворских кругова, о чему сведочи квалитет њихових дела, увели као новину која ће се показати пресудном за нову естетику јесте употреба коцкица бојеног стакла и злата. Сјајне и често неравне површине стаклених коцкица не само да су и саме светлуцале у полутами базилика већ су и одбијале светлост, чиме је унутрашњост добијала атмосферу мистичности а масивне зидне површине су на тај начин дематеријализоване. Та мистична а опет раскошна атмосфера златних одсјаја, требало је да код верника изазове асоцијације на оноземаљско и библијски небески Јерусалим, обећан свакоме ко живи животом узорног хришћанина. Мозаик са великим златним површинама ће, у будућности, остати карактеристично византијска уметничка форма. Неки од лепших преживелих примера из те најраније фазе су мозаици у куполи цркве светог Ђорђа у Солуну из четвртог века и цркве Сан Аполинаре у Равени.

2. Rađanje nove estetike

3. Tajna ikone

4. Drugo zlatno doba

5. Kad je Srbija bila Evropa