Нисмо баш у најбољим односима
Држава и ја
Проблем је у очекивањима
Од мене се тражи слепо обожавање
А то неће да може да се добије
Од ње се очекује да не смета
То ми се ускраћује
А волимо се
Држава и ја
Бар ја њу, а она је држава
Ту је да је мењам
Не да ме воли
..........................
Грозно убиство осмогодишње девојчице нам пред очи сурово и искрено баца и чињеницу да постоје деца којој родитељи не могу пружити двадесетчетворочасовну заштиту. У систему бриге о деци не постоји држава, не постоји локална самоуправа, не постоји јавно предузеће чијег директора поставља нека од партија на власти, не постоји никакав механизам који води рачуна о осмогодишњој деци у доба школског распуста. Брига о деци је препуштена родитељима/старатељима и томе колико они времена и новца томе могу посветити. Тако смо се и нашли у ситуацији да се чују питања типа : "А шта ће тако мала деца сама кући?". Наравно, они који постављају та питања, постављају их из својих удобних позиција које не подразумевају 2 посла, 15 сати дневног ангажовања чисто ради обезбеђивања голе егзистенције... Не разумем људе који целом свету тако брзо суде из фотеље али овај текст није о њима па прекидам.
Дакле, мислим да можемо да прихватимо као чињеницу да је данашње друштво веома захтевно према својим грађанима. Постоје врло мало позиција у којима се може угодно проводити време посвећујући се себи и својим најближима. Велики број људи је осуђен на голу борбу за опстанак и у том "опстанку" деци често није пружено довољно, тј онолико колико се верује да заслужују и да је потребно. Онолико колико ја верујем да заслужују и да им је потребно.
Искрено и наивно верујући да је једини начин промене света око мене гласање на изборима објављујем листу својих приоритета на основу којих ћу доносити одлуку за кога гласати.
Не интересује ме Косово, не интересује ме Сребреница, не интересује ме Европа, територијални интегритет, ни целовитост. Брига ме за тенисере, фудбалере, приватизацију, курс динара, економску политику, пензије... Једино о чему ћу водити рачуна јесу обећања дата везана за бригу о деци. И то поједностављено до бесвести:
Хоћу да свако дете има бригу и пажњу 24 часа дневно, 12 месеци годишње. Док родитељи раде хоћу да држава има обавезу да ту негу обезбеди. Не баке и деке, не тетке, комшије и другарице из средње школе које не раде... Држава.
Хоћу да то пише у Уставу. И у преамбули и у делу који се односи на уређење власти.
Хоћу да власт има обавезу. Ако немам дете где да оставим кад пођем на посао, хоћу да могу да га одведем код председника, у парламент, у владу, код председника општине*...
Хоћу да свако дете има (по потреби) 3 оброка дневно. Кувана оброка. Ако их нема кући хоћу да му их држава пружи.
Хоћу да сваком детету систем пружи максимум у препознавању његових потенцијала и да му максимално помогне у њиховом остваривању.
Хоћу да свако дете има лап топ добијен од државе**.
* И онако не раде ништа смислено а ако ми преплаше дете нека се чувају. А "градоначелнику" дете не дам. Ни овом сад, ни следећем (овом са опуштеним уснама и склопљеним прстима).
** Писменост је данас далеко шири појам него што је била пре пола века (када су отприлике склапане основе данашњих школских програма). Енглески није страни језик, рачунари нису "додатна опрема". Неопходно је првенствено реформисати програме а истоврмено је потребно "створити" мотивисан описмењен наставни кадар. Од првог разреда основне школе. Од јаслица.
А зашто Џејми Оливер? Е па тај (не)симпатични Британац има моје вечно поштовање због свог "пројекта" побољшања школских јеловника. Идеалан систем подразумева школу у којој деца проводе добар део дана (док су старатељи на "послу") а оно што Џејми Оливер покреће представља оно нешто што такав систем побољшава до савршенства. Јер поента је да улагање у квалитетну исхрану најмлађих дугорочно побољшава здравствено стање друштва много више него што Томица Милосављевић може да га погорша са позиције на којој се вечно налази.
А за крај да подсетим: министар просвете у Србији је на то место постављен од стране Социјалистичке партије Србије.
У "коалиционим преговорима" сва министарства која теоретски могу имати неког додира са бригом о деци (просвета, спорт и омладина, социјална политика...) заједно вреде као пола једног "министарства силе". Толико о томе "колико нам је стало".