O smislu života

Žmu je otišao na poslovni sastanak. Obučen u elegantni burnus, majstorski improvizovan od nautički plavog čaršava. Na sitne tufnice. Posteljinske pripadnosti. Zbog spoljne zimske situacije, ogrnuli smo ga trendovskim jorganom sa prošivenim momentima. Golišavim, jer su nam presvlake usfalile odavno, zahvaljujući čemu je Žmu postigao potpuni igmanskomarševski stil. Mada, nešto se protivio golonožnim detaljima, probavši da se u predelu donjih ekstremiteta pokrije kuhinjskim krpama. To naravno nije dolazilo u obzir, jer je u njih morala da se zamota naša budućnost u liku i delu mladunaca. S obzirom na promičući sneg, dodatno su se zavili stoljnjacima za dvanaest osoba. Ja sam se odlučila da iz kuće ne izlazim dok mi se ne vrati smisao života. I tako nemam u šta da se obučem. Sav kontingent naših odevnih predmeta trenutno blokira prilaz kućnom mokrom čvorištu, u kom je nekada živelo i veselo zujalo najveće dostignuće ljudske civilizacije, smisao našeg postojanja – mašina za veš.

Sve je počelo pre par nedelja, kada smo Drugarica Mi i ja utvrdile da nam smisao života ne uzima omekšivač iz srednje pregradice. Zbog čega peškiri imaju nežnost predvratnih otirača, a čulo mirisa ostaje uskraćeno za svu cvetnu maštu proizvođača pomenutih hemikalija. Drugarica je koliko odmah uspela da skomola vešmašinskog eksperta i primenom industrijske špijunaže saznala da je za rešenje problema dovoljno očistiti dva vodoulaznoizlazna nakrajucevna filtera. Što se odražava i na audio suptilnost mašine. Odlično. Saznavši te male tajne, koliko istog dana sam započela sa maltretmanom Žmua i Prestolonaslednika, koji su kapitulirali dosta brzo i prihvatili se umiljate srpske reči – šrafciger.

Posledica higijenskog demoliranja mašininog staništa i podizanja vodostaja u istom je bila to da je koliko prilikom prvog narednog vešopranja, mašina počela da urla dotad nečuvenim glasovima. Zbog toga smo morali da je, zatvaranjem vrata, zvučno izolujemo. Što i nije baš puno pomoglo. Iz kupatila se čulo rikanje krda mamuta u vreme parenja. Uz odgovarajuću tutnjavinu. Jer je mašina počela da dobija anarhističke napade ripanja i džilitanja, tokom kojih je rodeo tehnikom pokušavala da sa sebe zbaci sušiteljsku koleginicu. Omekšivač je ignorisala i dalje. Sve dok nije potpuno obustavila saradnju. Blokiravši bubanj pun poluprljavog veša. I još prljavije vode. Naravno da je posledica otvaranja istog bila dalja rođaka Nijagarinih vodopada, koja se veselo razlivala našim sanitarnim prostorom. Prekrasno. Samo mi je to još falilo.

Očajnički pokušaji da nalovim granu privrede obučenu da popravlja mašine za veš su mi još jednom potvrdili da globalna finansijska kriza nije ni liznula zanatlijski sektor.

-        Dobar dan, je l vi popravljate mašine za veš?

-        Da, ali majstor nije tu.

-        Kada bi mogao da dođe?

-        Ove nedelje sigurno ne, gospođo.

-        Ali danas je ponedeljak...

-        Ponedeljkom se gospodin majstor odmara od vikenda.

-        Radi subotom i nedeljom?!

-        Naravno da ne.

-        A utorak?

-        Gospodin majstor utorkom igra golf na Kubi, a sredom nadgleda glancanje njegovog Bentlija.

-        Možda četvrtak?

-        Četvrtkom učestvuje u neformalnom okupljanju Gornjeg Doma britanskog...

-        Petak?

-        Petkom je obično na svojoj jahti, ako nije vreme lova na lisice.

Nakon što sam telefonski račun obogatila za nekoliko nula, uspela sam da nađem majstora koji je, zbog otkazanog bala u Beču, uspeo da me stavi spisak očajnih bednika koji su završili više od velikog školskog odmora.

Za samo desetak dana me je pozvao poslovni sekretar batlera Njegovog Visočanstva Majstora i saopštio mi da će me poslednji udostojiti svog poluformalnog i vrlo kratkog prisustva – »Gospođo, može da dođe, ali samo da pogleda mašinu, popravku ćete morati posebno da zakažemo«. Naravno, zar se moglo očekivati više od njegovog gospodstva?

Stigao je narednog dana, pre podne kao što je i rečeno, tačno u tri popodne po srednjeevropskom vremenu. Zbacio je sa ramena hermelin, ostao u najnovijoj D&G liniji zima-proleće i zahvatom iskusnog sumo rvača oborio mašinu na bok. Nije stigla ni da trepne. Pošto joj je izvadio i žmurećki vratio pola utrobe, obrisao je našim poslednjim čistim peškirom svoje cipele, koje je glavom platila brojna krokodilska porodica.

Dijagnoza je bila vredna najskuplje kreme za peglanje dubokih bora. Neophodna zamena vitalnih mašinskih organa preseže cenu  uspešno poslujuće fabrike bele tehnike. Mada nam to još uvek ne garantuje da joj ostali delovi neće uskoro otići bogunaistinu. Što će nas koštati preuzimanja konkurentskog koncerna za proizvodnju kućnih aparata, aviona i jahti dužih od našeg beznađa.

Dok sam jednom rukom pokušavala da otkucam broj hitne pomoći i prijavim tešku aritmiju srca, drugom sam Visočanstvu Majstoru Plemenitom odbrojavala njegovo dragoceno vreme i znanje pretočeno u novac. Nije bio skup...za te pare ću ja morati da napišem sabrana dela.

Poslednjih par dana gledamo mašine za veš. Gledaju i one nas. Tresu im se bubnjevi od smeha. Podlaci iz industrije odiranja kože mašinama za veš su počeli da prave uže mašine no do sada. Zbog čega naša sušilica može da na njima stoji samo piruetalno, na dve nožice. Što se neće dobro završiti. Bubanj veći, a uži. Zašto? Bi li mogli da ih naprave u plazma izdanju? Pa da veš u njih stavljamo vertikalno. Stojećki. Usput im ugrađuju sve više bioskopa. Diznilend može da krepa od zavisti. Mašine za veš svetle k'o Las Vegas. Pranje veša im je sekundarna delatnost. Kad prodavačica počne da deklamuje šta sve te vešoperačice mogu da rade, ja dobijem kompleks niže vrednosti. U poređenju sa njima sam na nivou retardirane amebe. Ako kupimo neko od tih čuda tehnike i tehnologije, moraćemo svaki dan da mu se klanjamo kao nadređenom biću. Veš ćemo prati ručno. Zaista je ispod svakog nivoa očekivati da takva dostignuća gube vreme žvakanjem našeg prljavog veša.

U međuvremenu je Žmu probao da opere čarape mikserom. Jeste ostao bez njih, ali ćemo zato do daljnjeg sve ručno mutiti. Ne isplati se popravljati mikser blokiran čvorovima čarapa koje su se branile do poslednjeg daha. Deca su bila maštovitija. Mali Sin je probao da prokuva svoj dres za fudbal i uspelo mu je. Čist je. Ali će moći da ga obuče samo neka od Princezinih zaboravljenih Barbika. Tatina ćerka je probala da to odradi acetonom. Dobila je akvarel s kožnom bolešću.

Ostao nam je samo hekleraj iz mog miraza. Ako se zamotamo u šustikle i prekrijemo kupatilskim krparama, možda uspemo da se prošvercujemo samo sa upalom pluća do najbliže radnje i konačno kupimo boginju – mašinu za veš.

»Margo na pralištu

Udarcima prakljače

Spraće sa srca

Svoj preteški bol«

(Emil Zola)