Novak

Novak Kokic

Nisam nezreo, niti vise toliko mlad da ne shvatam sta je zivot i da svaka osoba mora kad tad da napusti ovaj svet, ali meni nekako jos ne ide u glavu da sledeci put kada posetim moj dragi Kragujevac i Malu Vagu, da me tamo vise ne ceka moj dragi deda. Da svaki sledeci put ako zelim da ga vidim i pricam sa njim moram posetiti njegovo novo vecno konaciste. Ne znam da li cu se snaci prvi put. Mozda cu ga i dalje pogledom traziti po njegovom stanu i ocekivati da ce svakog casa da se pojavi iz svoje sobe, sedne na njegovo mesto na celu stola i otvori nam obojici hladno pivo i uz nasmejani brk sa zadovoljstvom popije gutljaj sa mnom. Iako sam veoma daleko sada od Kragujevca, nekako mi se cini da cak odavde cujem njegovo zvizduckanje koje ga je krasilo celog zivota, bar onoliko dugo koliko sam ga ja znao.

A malo sam ga znao. Uvek kada neko ode od nas zao nam je sto nismo rekli koliko nam znaci, poljubili svaki put kada smo ga videli, pa najzad i pricali bez prestanka sa njim ne ocekujuci da ce mozda ta jedna recenica biti i poslednji vas razgovor. Ja bih sada da se vratim malo u proslost, godinu dana i da umesto "drzi se deda" kazem "Hvala ti deda na genima, hvala na svakom osmehu koji si mi uputio i na zagrljaju koji i dalje osecam na svojim ramenima". Rekao bih mnogo toga, a nisam. Na rastanku pre mog odlaska sam rekao "drzi se deda", eto drzao se. Ali prekratko. Za mene je to bilo prekratko.

Telo mi je tuzno ne samo um, a srce mi jeca iznutra pri pomisli da je sada trebalo vec da budem u Srbiji. Da, imao sam plan da sve iznenadim i dodjem na slavu Svetog Djordja. Da svratim i do Kragujevca i podelim bar jos jedno pivo sa dedom. Imao je i deda plan koji verovatno nije bio ovaj, pa ni njemu nije uspelo da ga ostvari. Nekada ne znamo sta mozemo, a sta nas ceka. Taj spoj nasih zelja i realnosti koja nas ceka cesto prevari sve nase planove. Nikada nece biti dovoljno vremena da kazemo svim dragim osobama koliko nam znace, i kako bi bili izgubljeni nakon njihovog odlaska, ma koliko bili spremni na to.

A, bas nekako pred moj odlazak sam se zblizio sa njim. Odlazak na plac, sredjivanje okucnice i rostilj je bio nezaboravan. Grabulje u ruci, dizanje betonske ploce, okretanje cevapa na rostilju i smejanje za stolom do suza mi sada ne izlazi iz glave. I ne zelim da izadje. Zelim da ta scena zauvek bude u mom srcu jer sada taj osmeh nosim ja na drugoj strani planete. Mozda sam bas zbog njegovih gena ja uzeo gitaru u ruke davne 1995. godine ni ne znajuci da je deda svirao i pevao skoro celi zivot, mozda bas njegovi geni zalutaju na mojim slikama kada napravim grimase i kada se svi smeju a posle vidim da se tako i on glupirao na nekim slikama, pa mozda i njegov nemirni avanturisticki duh ima neke veze sto sam ja cak ovde. Mozda, ne znam, ali bih voleo da ima. Zeleo bih da verujem da makar malo ima uticaja na moje odluke iako ga nikad nisam pitao za savet. Zelim da verujem da je srecan zbog mene sto sam daleko u nepoznatom svetu iako mi nikad to nije stigao reci.

I, na kraju, zelim da verujem da je njemu sada lakse i lepse, ali i da zna ovo:

"Deda, nije fer da odes u cvetu starosti, taman smo se svi navikli na tebe..."

Dalibor Kokic
Snimci