DUD(L)ANJE

Svu glupost i pakost sportske javnosti jedne zemlje, možete videti u nekih 96 sati posle lošeg rezultata nacionalnog tima na nekom velikom sportskom takmičenju. Ne treba vam ništa da znate, ni da gledate, sve će vam biti objašnjeno. Tada uvređeni pojedinci, izopšteni ili prezreni, kao i grupe udružene u narcisoidnosti i lečenju kompleksa malog naroda, kakav Srbi po gabaritima, geografskim, demografskim i ekonomskim, (žalim i ja) jesu, skidaju svoje maske i počinju da prosipaju, teško stečenu, naknadnu pamet . Tako su večiti cirkuzanti medijskog trapeza, koji svoju tačku izvode samo kada je „crna", neke „legende" (opasna reč - ubija progres u svakom sportu) i oni najhrabriji - „blogeri", anonimni „komentaristi" i znalci („što prate košarku od malih nogu") pokušali da ponište lik i delo Dušana Dude Ivkovića.

I „lik" i „delo" jednog od najvećih košarkaških trenera svih vremena, brani se samo, ali u zemlji gde se za velikima briše patos i plaše mala deca, nekada je potrebno reći i koju u zaštitu. „Matori i senilni" čiča Duda, koji „više ne može" je za sve ono što što je postigao u karijeri, zaslužio zlatni sat sa posvetom Mesne Zajednice Crveni Krst za koju je emotivno vezan, poslednju kafu sa Predsednikom, koju će u etar pustiti „spin doktori" sa Andrićevog Venca i šahovsku tablu sa izrezanim inicijalima, koju će rabiti sa penzionerima sa Kališa.

Toliko je njegovo bitisanje na mestu selektora neodrživo, da bi pojedinci i sami da doniraju za tu „Doxu", kad već vrhuška nema nameru. „Biološki časovnik" otkucava, Teodosićeva manijakalnost je tolika da prevazilazi sve Dudine šablone, kojima je podučavao čitav košarkaški svet poslednjih 30 godina. a Rašićeva leđa bi možda izlečila doktorka Marijana. Treba zvati Moku Slavnića, on zna u kojim kafićima sedi Darko Miličić i kojom dozom patriotizma se dozira, kupiti 12 masivnih krsto-kajli da se momci „ne tegle samo kada se nose tegovi" (eto gde smo došli sa „dobrim momcima"), raspisati zajam da bi se podmirilo NBA osiguranje, kupile banane za Vladu Radmanovića, umilostio Igor Rakočević, ublažio strah nekih, koji se plaše da trče, jer će se povrediti i izgubiti ugovore za narednu sezonu, odnosno, nahranila sujeta raznih vedeta sa obe strane „bare".

Sve to „matori golubar" više ne može. Uvoštio se, treba mu stoličica na tajm-autu, slabo se čuje, nervozan je, dobija tehničke greške. Ono što je uradio u prethodne dve godine, kada je osvojio evropsko srebro i „ukradenu mu" svetsku medalju, bilo je plod slučajnosti jedne prosečne generacije i kockanja „ ludog Valjevca", a ono što je radio tokom čitave karijere - „minuli rad", koji u surovom svetu vrhunskog sporta ne postoji kao definicija.

Zato „raus"! Odslužio si svoju robiju i hvala ti na tome. Žrtvovao si sebe i svoje ime, ali to nije dovoljno. Uzeo si reprezentaciju posle košarkaškog „Boja na Kosovu" sa Mokom Slavnićem kao Car Lazarom, Milanom Gurovićem kao Obilićem i Jao Miletom kao Tvrtkom Kotromanićem. Brankovići su pili kafu u Knez Mihailovoj, a „kosovke devojke" naricale o 95-oj i carstvu nebeskom ispred spomenika košarci. Zajahao si na ubogom kljusetu i takav umalo uganjao Turke i „velikog vezira - poture" pod zidinama Istanbula, a u povratku svratio na konak kod braće Kokalisa. I njima si prodao priču da te vreme nije pregazilo, ali to u životu, izgleda, jedino ne može da se kupi.

Mi, „javnost", priznajemo ti sve navedeno kao olakšavajuću okolnost i zato te pratimo na počinak bez tračeva, splav-storija,"pogleda kroz ključaonicu svlačionice" i intervjuisanja viđenijih golubara. Idi, kao i tvoj kum - Željko. Ispiši se dok si još sa štitom, a ne na njemu...

A vetar u leđa tom rušilačkom pokretu (ili pokretu rušitelja) svega vrednog, daju novinari. Online svet je doveo do toga da su novinari praktično „glas naroda", kome podilaze bez ikakvih skrupula, profesionalnih normi i poznavanja materije. Njihovu podsvest kreiraju forumaški anonimusi sa „vestima iz prve ruke", a u stresnim situacijama, ona izbija u prvi plan i ogađuje profesiju, kojom tako može svako da se bavi. Takva „anonimna" i šatro nezavisna novinarska energija se prožimaju, upotpunjuju, teše jedna drugu. „Kukala majka" onoj redakciji čiji je novinar postavio pitanje o izostanku Rakoćevića i Milićića sa EP posle poraza od Grčke na osnovu „mišljenja čitalaca". Gde si bio junače na početku priprema, prošlog, pa pretprošlog leta? Ako je tabloidnost odrednica onoga što živimo danas, onda ostanite žuti. Nemojte da budete i glupi, pride. Ima raznih nijansi žute. Od one koja se izvinjava naciji do debelog građevinca koji nam kazuje večnu istinu da je košarka bila najbolja za vreme Miloševića, s tim što smo dobili i „nebesku udicu" pre roka...

Zato se danas čitaju komentari, a ne tekstovi. Sreća, pa ni u virtualnom komunizmu, ne postoji pravo glasa. Kolektivna svest „smešna je rabota". Ja sam i dalje "za", a neistomišljenici neka vide naslov...