Kako sam postao član stranke

...pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva.

Treća sreća. Postao sam član političke - ima li ih drugačijih? – stranke. Iz trećeg pokušaja. Što reče jedan građanin: „tri puta sam bio u opasnosti od smrti. Prvi put bacili bombu na kola, al’ ja nisam bio u kola“. U mom slučaju, prvi put me je predložio zastavnik Zoran (prve klase). U to vreme se stranke nisu zvale stranke, nego partije, a pošto je postojala samo jedna, nije bilo brige oko toga je li ili nije zauzeta njena troslovna skraćenica, nego se jednostavno govorilo Partija. Priliku da postanem član Partije sam morao da propustim. Delimično da ne razočaram pokojnog dedu, delimično jer mi se kao prva asocijaca na reč „Partija“ javljala zagušljiva prostorija puna sumornih prilika načičkanih uokrug veoma dugačkog stola. Desetar Janković mi je skrenuo pažnju da bi prva asocijacija trebalo da mi bude nagradno odsustvo i privilegija da jedanput mesečno idem za Beograd noseći uzorke goriva na analizu. Ovo je možda bilo vredno trpljenja u prostoriji iz kolektivnog nesvesnog svakog ko je odrastao u komunističkoj državi, ali je ipak prevagnuo pokojni deda. Osim toga, palo mi je na pamet da, koliko znam, ionako niko ne ide za Beograd noseći uzorke goriva na analizu. Pokazalo se da je ovo moje naivno zapažanje u samoj osnovi nerazumevanja suštine principa članstva. Uskoro nakon ceremonije svečanog prijema u Partiju, kojoj sam prisustvao takoreći u svojstvu disidenta, jedan od nekolicine partijaca je izabran za kurira sa zadatkom da svakog meseca dostavlja Mašinskom fakultetu u Beogradu uzorke goriva na analizu.

Ne mogu da kažem da sam zažalio. Uostalom, nek se gušter nagleda Beograda, ko zna kad će imati prilike. (Sreo sam ga, međutim, u "pedesettrojci" deset godina kasnije kao ovejanog Beograđanina, ili bar stanovnika Banovog Brda. Najpre sam ga pobrkao sa desetarom Jankovićem, ali se posle razjasnilo). Najbitnije je bilo da nisam narušio princip. Ne ide da pevam "moje su nebo vezali žicom", a ovamo se učlanjujem. Mada je zastavnik Zoran pokazao određenu nezainteresovanu upornost da me privede vodi, ispalo je kao u poslovici u kojoj konja možeš do nje dovesti, ali ga ne možeš naterati da pije. Za svaki slučaj sam, da izbegnem objašnjenje zašto to nije za mene, par dana pred zvanično kandidovanje samovoljno napustio stražarsko mesto u pripremi straže i otišao prekoputa u „Veselu Bosanku“ na ćevape i pivo, znajući da istim poslom (ćevapi i pivo) u to vreme, baš pred obilazak straže svraćaju stariji vodnik Vranić i zastavnik Zoran. Kao u „Monopolu“, izvukao sam kartu „zatvor“ u trajanju jednog bacanja, tj. dana, a moja kandidatura je postala bespredmetna. Od svega mi se u sećanje najviše urezao rezigniran, ali pomirljiv pogled zastavnika kada me je video za astalom u „Bosanki“. Samo je mahnuo rukom u pravcu kasarne. Čak su me pustili da završim sa jelom. JNA je imala ljudsko lice, nek’ kaže ko šta hoće. U svakom slučaju je to imao zastavnik (prve klase) Zoran.

Jedva četiri godine kasnije, obreo sam se u višepartijskom sistemu. Druga prilika da postanem član stranke je bila širom otvorena. Sad sam čak mogao da biram i koje. Mada, ustvari i nisam: u to vreme sam već bio etablirani anti-Slobista. Postao sam to još u vreme Osme sednice. Mlađanog studenta, punog osećaja za pravdu, strašno me je nervirala atmosfera progona i etiketiranja ljudi, makar oni bili iz nikad previše omiljene Partije, koja se u to vreme još pisala velikim slovom. Stariji čitaoci će se setiti izvesnog D. Pavlovića, čije ime danas ne znači mnogo. No, meni u to vreme ni ime Miloševića nije značilo više.

Svakome ko je to želeo je još tada bilo sasvim moguće da ukapira u čemu je stvar. Ima ljudi koji se danas prave da „nisu mogli ni da naslute“ na šta će sve to da liči. Prave se ludi, jer je na to što jeste ličilo i tada. Ukratko, odmah posle Osme sednice sam, uz pomoć prijatelja, osnovao Udruženje Ljubitelja Turšije i Ajvara (U LJUTA). Tridesetak po strogom kriterijumu odabranih članova (većinom veoma lepih studentkinja) članske karte čuva i danas, jer je u statutu obećano da im 2012. mogu doneti kolor televizor. Zatim sam iz Udruženja izbacio jednog člana. Napravio sam plakat sa njegovom fotografijom iznad koje je pisalo: „IZBEGAVAJTE OVOG ČOVEKA!“, a ispod: „NARUŠAVAO JE UGLED UDRUŽENJA“. Taj sam plakat pod okriljem noći uz pomoć najodanijeg članstva izlepio po oglasnim tablama svih fakulteta i na još ponekom zgodnom mestu. Imalo je odjeka. Šepurio sam se od zadovoljstva kada sam na „Indeksu“, tada još na talasima „Dvestadvojke“ uhvatio emisiju koja je analizirala pojavu plakata sa likom „mladog intelektualca“ koga treba izbegavati, samo jer je narušavao ugled „Udruženja“. Rečju, ogorman uspeh. Siguran sam da se i sam Milošević budio okupan ledenim znojem, derući se poput Krigera „uhvatite mi tog predsednika ULJUTA“. (Nije naravno znao da sam zauzimao mesto Generalnog Sekretara).

Sve se po Miloševića završilo onako kako znamo, ali su za moj podvig čuli i neki poznanici koji su u vreme uvođenja višepartijskog sistema činili omladinski pogon jedne tek osnovane antirežimske stranke. Ne kažem da su me vukli za rukav, sam sam se „interesovao“, kao i još poneko iz mog društva, ali na kraju rekosmo sebi: oni su tamo, a mi smo ovde. So many girls, so little time, a tu je i taj fakultet za završiti. Osim toga, jasno se naslućivalo postojanje zagušljive prostorije sa dugačkim stolom i sumornim prilikama načičkanim oko njega. Najzad, ko bi u svojim redovima zaista želeo osnivače U LJUTA?

Dvadesetak godina kasnije, što je u Srbiji uobičajena jedinica za protok vremena, uhvatih sebe kako biram šta da obučem za čin učlanjenja.

(Nastavak sledi).