Bilo jednom...

Лепо је кад деца довољно одрасту да овакве, јединствене и дивне, успомене из њиховог одрастања могу да им се испричају без зазора.

За "авијатичара"

Hvala prijatelju na prelepim pričama . Tastatura ti je kao i paleta: prepuna boja.
A ja ću sačekati još malo da Osmehu ispričam ovu avijatičarsku avanturu Zelenookog :).
Oko adrerese bih se i snašao, ali gde avion da mu obezbedim kad zatraži :)?

bilo koji šonja koji ne sme ništa ni da pomisli a kamoli da pokuša zadovoljiće moje kriterijume

ja sam imala višegodišnju dramu s konjem.

moja ćerka se ko mala zaljubila u konje i to smo jedno vreme hendlali igračkama i figurama konja, bilo ih je na desetine, inkluziv ogromna štala s milion detalja, plus varijacije pegaza i jednoroga.

ali je jednog dana zatruptala nožicama i rekla "hoću konja živoga".

okej, odvedem je par puta u klub "Milicionar" na Bežanijskog kosi, znala sam Popa (nadimak) iz kučkarske priče (imao je dalmatinca i staforda predivnog), policijskog veterinara i onda sam tamo umirala od straha dok sam je gledala kako ko pikavac, onako malecka, sedi na vr' konja golemog, valjda za razbijanje demonstracija.

(Nemam pojma dal taj klub još radi, bio je besplatan za decu, policajcima je odgovaralo da klinci dolaze i petljaju s konjima, mnogo je to lepo funkcionisalo)

Ali, Bežanijska kosa meni daleko, a i brate ogromni konji, pa sam prestala da vodim malu.

Onda je ušla u sledeci nivo, kaže "hoću svog konja živoga, kod kuće".

Kažem lepo i racionalno, "ne mož' konj na treći sprat".

"Držaću ga u dvorištu"

Kažem lepo i racionalno, "nije konj mačka, ne mož' u dvorištu, zajedničko je, trebala bi dozvola od pozorišta Dadov i autoservisa, plus treba mu i kuća".

"Vikiiii, hoćeš da mi napraviš kuću za konja živoga?", zaurlava mala bratu, koji uvek nešto pravi.

"Oću", kaže Viktor.

Hmm, hmčem ja saterana u ćošak, pa se setim i kažem, "al konj je skup, nemamo pare za konja živoga".

Onda je mala skupljala pare za konja živoga, sve po dinar dva u neku kasu u obliku konja gurala.

I dođe jednom kod mene i kaže "a gde ima da se kupi konj živi"

Kažem, nemam pojma.

Iiimaš pojma, ne zezaj!

Hmm, možda ima na stočnoj pijaci u Obrenovcu, reknem.

A gde je Obrenovac?

Kod Beograda, nije daleko.

I tako, posle, kad nam dodju gosti, mala dođe s onom kasicom i kaže umilnim glasom "a jel imaš da mi daš dinar, moram da idem u Obrenovac"

...

EDIT: Obrenovac je dugo u njenoj glavi figurirao kao neko predivno mesto u kome žive konji, naknadno sam skapirala:)


EDIT 2: Moja mala je sad velika i malopre mi poslala Jutjub s ponijem u metrou u Berlinu i kaže "eto zašto volim ovaj grad, sve može"

И моја најмлађа обожава коње, једва чека пролеће па да иде у Љубичево. И стално ме запиткује хоће ли она моћи да иде да учи јахање, има жељу да буде џокеј, сачувај ме Боже!

Јесте, не кажем, само не верујем да ће цвећка бити истрајна. И ја волим коње, ево, само што сам се вратила са хиподрома и уживала сам док сам гледала коње у падоку, није ми ни ова бела проклетиња сметала, али у животу се не бих усудила да јашем. Ипак је то животиња и никад не знаш шта може да уради.

Moj četvorogodišnji sin obožava životinje, ali malo je falilo da nam se na terasu 2 sprata doseli koza! Čak je rekao i da njegova baka sa sela dovede koze na proslavu njegovog rođendana u igraonicu! A pre 2 dana je od babe vukao ogromnog plišanog psa u auto, pored svih igračaka koje ima! Srećom još je mali, pa ga možemo "prevariti", zaspao je u kolima, pa smo kuče sakrili u gepek i vratili baki!

Tebi
@AO
Zavodljivoj, Osmehu, Zelenookom... i za sve nasmešene

zaista sam uzivala u citanju

(a sad mi se kao pomalo hoce jedan takav mali pametnjakovic)

Bas si me obradovao ovim postom! Hvala najlepse!

Sinoc, kad sam se vratio sa posla, nesto smoren (inace nisam takav, ali dodje valjda po neki takav dan...), moja princeza dodje kod mame i kaze da joj pusti Gangnam style (cula valjda u vrticu, od mene nije...). Odem da se presvucem u kucnu odecu i eto nje sa draginim telefonom i vristi od srece i skace. I sta cu, krenem i ja da skacem sa njom i da se cerekam. U momentu mi je prominila citavu mentalnu sliku
Nesto razmisljam, namecem i ja njoj svoj muzicki ukus stalno, pa se ne buni - valjda moram i ja njen da prihvatim ponekad

Puno pozdrava iz danas suncanog i 18 stepeni toplog Shanghai-ja (sve se nadam da ce jos da otopli - sve ispod 10 je strasna zimoca, briga me ko sta o tome misli!)

... као и обично !

Pošto imam dva sina (sada su oni tate), imam duplo više svih tih slatkih dogadjaja. Pričam im, smeju se, već njihove naslednike učim kako je nekada tata rekao ovo ili ono.

Ali, kada si pomenuo saobraćajca, setih se... Moj muž je uvek vozio sporo! Bio je pažljiv, odmeren, govorio stalno "ne znaš ti šta nam glavu čuva", misleći na nesigurnost auta. Jednom, pošli smo u Sremsku Mitrovicu kod moje sestre. Za autoput zna se - nikada preko 9o km. Ali, dok smo izlazili iz našeg mesta, zaustavi nas milicija! Kaže - vozio brže od dozvoljenog! Ja, počela da se smejem, policajac me gleda u čudu. Ja ga molila da napiše kaznu za brzu vožnju, da to čuvam kao uspomenu. Čovek je sigurno pomislio kako je teško mom mužu samnom i pusti nas!

Pričala je meni baka šta si sve ti radio kad si bio u mojim godinama

Nemo' se zahebes ko cale od moje skolske, desava se u gimnazijsko vreme, dolazi ona u grad i puca od smejanja...sta je bilo...dosla kuci i sedi kum njenog caleta, a sve skole zajedno zavrsili. Dohvati je cale da je davi za skolu-izlaske-ocene-sta oces dok kumu nije prekipelo da slusa predavanje pa reko: Jeli, bre, sto zajebavas dete? Sedi, dete, da ti malo pricam sta je tvoj tata radio.

Tata je propao sa cetvrtog sprata do prizemlja i bio manji od makovog zrna, a naucio, usput, da se predavanja drze bez publike i da treba da imaju nekog smisla

A, nikako! Kada ima tatama nešto da "poručim", samo ispod glasa kažem...

Može i obrnuto...kad odemo u Bgd i kako ja zinem deci nešto vaspitno, tako utrčava moja Najbolja Drugarica sa refrenom: "Pusti tu decu!Nego, deco jesam ja vama pričala kakav štreber vam je bila majka?"<_<

Meni ovo nemoj da pišeš, ja sam čvrsto rešila da iskvarim unučiće iz sve snage. Ima ovima da naplatim sve...

seseili, podseti me...pre 3-4 godine, vozimo se mi preko Pančevačkog mosta...svi jure kao nenormalni, depiliraju nas, samo Žmu se vuče kao prebijen...pred kraj mosta parkiran na našoj traci stoji civilni auto i malo dalje pandur koji nam diže znak da stanemo...znala sam, ljubljanske tablice...Žmu pokorno otvara prozor, a ovaj kreće na Ti i skraćuje u sentencu: "Vozio si prebrzo, daj pare!" Tu moj grešni Žmu kreće da traži novčanik, ja ga gledam i ne mogu da verujem...pandur za to vreme brbonja dalje: "Šta ti misliš da ti je ovo Slovenija, pa da juriš naokolo..." Žmu samo ćuti austrobugarski disciplinovano, ja kao u lošem filmu...tu sam zaboravila da imamo decu pozadi...usred pandurovog naklapanja, u trenutku kad je uzeo pare, ja sam se bacila preko Žmua, ni pisnuo nije kako se prepao...do pola ispala kroz njegov prozor, pandur odskočio od strave, ali ne dovoljno da mu ne otmem pare iz ruku...imala sam da mu kažem na čistom srpskom izvestan pasus, isključivo na Ti, koji je počeo sa: "Pa, dobro bre, je l ti stvarno misliš da sve što ima ljubljanske tablice pase travu...", a završilo se traženjem legitimacije i zvanjem da zajedno odemo u policijsku stanicu, imala bih nešto šefa da mu pitam...pare će da dobije u stanici, pa nek njima plati svoju kaznu za parkiranje nasred druma u civilnom autu.
Siroma je uspeo samo da izdavi da možemo da idemo. Na moje: "Vozi!", Žmu se ramenima izvinio panduru i prošaputao zagrcnutoj deci pozadi: "Šta da vam radim, to vam je majka..."

Razmenjivaćemo pozitivna iskustva jeeedva čekam!

Pa, dobro Mikele, da li ti misliš da je to realno?..Mislim, kakav dripac i to bez ikakve namere da za uzete pare da makar i stari račun iz samoposluge...

Sad sprovodimo građansko hapšenje kada vas vidimo

kad zelenooki počne da piše...

ocajna_domacica.65
Једва чекам да моји младунци-живцождери нарасту, па да почнем да их бламирам причама шта су све радиле кад су биле мале! Има да се наплатим дебело за ово тинејџерско малтретирање које ми приређују свакодневно

Jelica Greganović
Ja am već nabavila privezak "Blamiram decu"...počinjem da radim na tome...

Ма има то да буде права бремасонска удруга, као код г-ђе Ђурђевић, са све Великом Мајсторицом, Великом Алапачом, Великом Тетком...а што је најбоље у свему комуникација је телепатска, пошто се Јелица и ја уопште и не познајемо у реалном свету, већ само овако на блогу.

А ко их не би обожавао. И они то знају, па користе.

Nema tog slučajnog prolaznika koga nije pozdravljala i delila osmehe iz svojih dečijih kolica. Bacao sam je do nebesa i dočekivao na ruke, srećom uvek uspešno, čime smo nivo stresa mojoj boljoj polovini dizali do maksimuma. Jedno vreme smo pamtili pozamašnu kolekciju reči-bisera kojima nas je uveseljavala, pogotovo bake i deke, koji su u velikoj meri doprinosili bogatstvu i raznovrsnosti kolekcije. Kao i sva deca uostalom. I da ne propustim: prvu suvislu reč koju je izgovorila bila je TATA. U mojoj ličnoj mitologiji ta činjenica zauzima najveće moguće mesto. Uskoro puni 18 i još uvek ima gotovo istu količinu šarma kao na početku. Samo što sve češće primećujem kako postaje svesna u kakvom svetu živi i sve češće nismo u stanju da joj pružimo zadovoljavajući odgovor zašto je tako kako jeste.

Kako lepo, mikele.
Da ste puni prica i nostaligcni za tim danima, to da, ali i da provodite vreme sada skupa, u prici... divno