Orkestar u Plavom

U Sarajevu sam bio tri puta u zivotu. Prvi put kao klinac od desetak godina sa roditeljima, drugi put kad je moje odeljenje prvog (ili drugog) razreda gimnazije islo tamo na ekskurziju, a treci put u ranim studentskim danima (vreme Ante Markovica), kada sam otisao dole na kraci vikend da se malo nadisem cistog vazduha...

Hocu da kazem, iako ne poznajem Sarajevo uopste, svi mi bivsi ex-Jugosloveni smo, u stvari, vrlo vezani za to staro Sarajevo, i to na sirokoj lepezi nivoa, nacina i orijentacije. Kao sto je New York u isto vreme i tacan i pogresan arhetip za Ameriku, tako je i Sarajevo bilo (i ostalo) isto to za SFRJ. Svi mi koji vise nismo ni od kuda, koji se secamo samo prostora koga vise nema, u vremenu koje je proteklo, i koji uopste vise ne razumeju sta je sada bitno/moderno/pozeljno/stvarno u virtuelnom trouglu BG-ZG-SA-LJ smo na kraju ostali vezani jednom tanusnom niti za neki deo Sarajeva iz negde tamo sredine osamdesetih godina. Sa napomenom da u potpunosti prihvatam razlicite inkarnacije i interpretacije tog Sarajeva koga vise nema (kao sto i nas, onakvih, isto odavno vise nema), i u potpunosti dozvoljavam da je sarajevsko nesto drugo nekom drugom isto ono sto je meni sarajevsko nesto slicno, ali ipak malo drugacije.

Ne govorim ovo u nostalgicno-pateticnom smislu, nego samo u smislu da je svaki put sve ociglednije da mi iz vanka nista vise ne shvatamo sta se u regionu zaista desava, kuda se sve to krece, sta ljudi zaista hoce i misle (i na javnom i na privatnom nivou), i da vise zaista ne postoji automatska veza u sadasnjem vremenu sa tim 'prostorom' koji jos uvek dozivljavamo kao deo sebe, a koga je, ja mislim, vec odavno pogresno nazivati svojim.

Srecom, postoji jedna pozitivna okolnost, a to je da vreme uvek i sa stopostotnom sigurnoscu neumitno prolazi, i da svi mi (ljudi, to jest) starimo i da ko ima srece da ima dovoljno dugacak i/ili sirok horizont unazad da ponekad tamo baci svoj pogled, ima i privilegiju da tu i tamo vidi prema cemu je zub vremena bio blagonaklon, a prema cemu je bio neumoljiv i beskompromisan.

Sad, lagao bih ako bih napisao da je jedan beogradski tinejdzer (punk, post-punk orijentacije) paradirao tih neposrednih post-olimpijskih godina sa plocama Plavog Orkestra na otvorenom displeju, ili da je pevao sve pesme iz prvih redova njihovih koncerata na Tasu i Sajmu (ako se dobro secam), ali me nije sramota da otvoreno priznam da mi je posle Ekatarine Velike (a pre Oktobra 1864 i Partibrejkersa) Plavi Orkestar bio (i ostao, na visokom drugom mestu) jedan od domacih bendova koji sam najradije slusao i koga i dan danas mogu bez problema sa uzivanjem da pustim preko bilo kog (digitalnog ili analognog) modusa za transponovanje snimljene muzike u vazdusne vibracije.

Jeste, imao je jedan od brace Ceramida onu kolaz pank majicu koje su se vidjale i po Beogradu tih dana. Jeste, pocinjale su i sutke na koncertima Plavog Orkestra. Jeste, mogla se (ako se htelo) naci neka veza izmedju Losicevih maestralnih etno-slagera i novog talasa. Medjutim, Plavi Orkestar se nikako nije mogao svrstati niti u jedan pod-zanr sa kojim smo do tada, a i od tada raspolagali na domacoj sceni, u pastirski rok sigurno ne, cak ni u novi primitivizam. Mozda je ono zbog cega sam ih iskreno voleo, za razliku od ostalih bendova sarajevske scene kojoj su generacijski pripadali (da ne pominjem sad imena), to sto su mi (cak i tada, bez lazne skromnosti, a danas je to po mom misljenju vise nego ocigledno) izgledali da vrlo ozbiljno rade to sto rade, da veruju u to sto rade, i da je emocija koja u hektolitrima tece iz njihovih pesama iskrena (iako naivna), viseslojna, dubinska, i nezloupotrebljena. To sve, povezano sa hirurski precizno definisanim konceptom svesnosti sopstvenog kulturnog prostora (koji je, uzgrebudireceno, nedugo potom planski pretvoren u prah i pepeo), je proizvelo prva cetiri albuma koji i dan danas stoje na vrlo zdravim nogama i temeljima, mnogo bolje, trajnije, vaznije, znacajnije, nego mnogi ispisnici tog doba koji su u kritickim i u 'mislecim' medijima mnogo bolje i lakse prolazili. A mozda mi sve to samo izgleda tako jer sam samo suvise emotivna licnost...

No, svejedno. Uraditi to sto je Losic uradio sa svojih dvadesetak godina, zaista mogu samo veliki umetnici. Plavi Orkestar je uhvatio senzibilitet vremena i to onaj senzibilitet koji definitivno nije vodio do ishoda do koga nas je doveo onaj drugi senzibilitet tog istog vremena, a koji je vec tada ako nije bio u punoj snazi definitivno bio paralelno uspostavljen. Dok su jedni pevali da sa planine sakal zavija, Losa je pevao da su svi ljudi ovde dobri, dok su drugi zloupotrebljavali Mars na Drinu i Lijepu Nasu, Losa je pevao daj nam sunca, dok su neki pateticno zavijali od oluje do oluje sta je tu je, Losa je zeleo da se ljube istok i zapad.

Zamerali su im mnogi koketiranje sa narodnjacima, optuzivali su ih da Plavi Orkestar svira narodnjake. Moze se tako reci u prvoj, prostoj analizi, ali kao sto nista na ovom svetu ne znaci nista samo po sebi, nego iskljucivo i jedino u nekom kontekstu, tako i to. U trenucima kada je Losic ubacivao harmoniku, Nadu, Usniju, i ostalo u svoje pesme, novokomponovano misljenje je na drugi nacin ubacivano u nase glave. Dok je (a to je opet samo moje licno misljenje, da ne bude zabune) necije flertovanje sa nacionalno-narodnim bilo dosadno (Leb i Sol), robovlasnicki-cinicno (Bregovic), glupavo (Stulic), prazno (Merlin), nakaradno (Rambo Amadeus), Plavi Orkestar (kao svojevremeno donekle i Yu Grupa) je etno motive koristio u onoj meri u kojoj je (pretpostavljam) Losic osecao potrebu da je i to neophodno ostaviti u zapis, jer ako je namera izraziti sebe, i ako je i to deo sebe (a jeste i svih nas, uostalom), onda je to i imalo smisla upotrebiti kao vozilo da se umetnicka emocija izbaci u sto cistijoj formi. Pri tome, ne smemo da zaboravimo da se svaka analiza bavi delom, i da delo cini umetnika, a ne obrnuto. Da li je sklop muzike, koncepta, prezentacije, tajminga, i svega ostalog bio rezultat svesnog ili podsvesnog Losicevog napora, sa naseg (mog) stanovista je irelevantno. Do, or do not, sto bi rekao Yoda, there is no try. Plavi Orkestar je definitivno uradio posao i ostvario naumljeno i zapoceto. Napravili su muziku koja definise sve nas koji smo odrastali po SFRJ tih godina. Njihov opus je vanvremenski, i kao takav nikad ne zastareva. Nista nije tako tesko kao napraviti dobru pop pesmu, a Losic i kompanija su napravili odlicnih na pretek...

Na kraju, kao i uvek, sve se zavrsi u suzama, ali mi je drago da je Sasa Losic preziveo, i fizicki i umetnicki, nas kolektivni, nicim izazvan, sunovrat. Drago mi je da se nije olako potrosio, i da nije digao ruke niti od sebe, a niti od nas. Drago mi je da je uspeo da prirodno i logicno metamorfozira u vrlo uspesnog 'pisca muzike', ali i da se tvrdoglavo ne odrice svoje proslosti, nego da i dalje ponekad zasvira u formi Plavog Orkestra. Mislim da nam je danas neophodno da postoje ljudi koji sto je vise moguce povezuju ono sto je jednom bilo i sto je bilo stvarno (iako nas i dan-danas ubedjuju da je sve to bila samo fatamorgana) sa onim sto jednom mozda opet moze da bude. A to je da se ljudi ovog naseg napacenog podneblja (bilo da zive tamo, bilo da ne) vise ne stide da im sopstveni zivot opet bude najvaznija stvar na ovom svetu...