Kad te život pritisne, pa ti ne da da dišeš!

Na molbu roditelja Kristine Denčić ponavljam blog. Ovo je još jedan pokušaj u nadi da će se neko odazvati. Bilo je par ljudi koji su se preko privatnih poruka javili iz inostranstva da pomognu Kristini, ali su u međuvremenu odustali, ili nisu našli vremena. Skromna svota novaca prikupljena u akciji Svi za Kristinu je potrošena, a bitka još uvek nije završena.

Kristini Denčić je prošle godine dijagnostikovan tumor štitaste žlezde. Nakon lečenja, uporne borbe i istrajnosti, došlo je do poboljšanja. Nažalost, poboljšanje je bilo samo trenutno. Nedavno joj je dijagnostikovan Hočkinov limfon III stadijum. Kristina se leči u Beogradu, dosadašnja terapija nije dala najsjanije rezultate. Izdvojene su matične ćelije, i ono što sledi jeste autotransplantacija (prenosim reči Kristininih roditelja).

Kristina se leči u Beogradu, a živi u Pertatu, selu između Leskovca i Lebana. Svaki odlazak do Beograda njene roditelje košta skoro 20. 000 dinara. Prošlog meseca išli su do Beograda pet puta. Da ne pominjem troškove lečenja i specifičnog režima israne koji Kristina mora da ispoštuje. Tek predstoje putovanja i lečenje, i borba za Kristinin život. Možda za neke ljude pomenuti novac ne predstavlja značajnu cifru, međutim, za Jug Srbije gde ljudi mesečno zarađuju 10 do 15 hiljada, ako imaju sreće da dođu do posla, ovaj novac je misaona imenica. Kristinini roditelji su ostali bez posla, a pored Kristine imaju još dvoje dece koje treba školovati i hraniti. Ljudi su bespomoćni, i pored toga što pokušavaju da zarade, novac nije dovoljan ni za golo životarenje, a kamoli za lečenje bolesnog deteta. Ne mogu da prenesem kako se i sam osećam bespomoćno u pokušaju da pomognem Kristini. Mogu samo da pretpostavim kako se osećaju Kristina i njeni roditelji koji ne znaju da li da biju bitku sa bolešću ili sa nemaštinom. Ljudi su došli u utorak do škole da me zamole da ponovim blog još jednom. Grč, mučnina, strepnja, strah – sve se moglo videti na njihovim licima. Nema sramote, nema predaje – u pitanju je život njihovog deteta, a oni su primorani da kucaju na sva vrata, da mole – možda se neko umilostivi, možda neko i pomogne. Ja verujem da hoće. Veruju i oni, još uvek, da postoje dobri ljudi. I do sad su pomagali, pomoći će i dalje. Veličanstveno je saznanje da još uvek postoje ljudi koji veruju u Ljude, u ljudsku dobrotu i humanost.

I da naglasim, ja nisam lekar, niti su Kristinini roditelji lekari. Prenosim vam njihovu priču, i ne očekujte od mene da objašnjavam postupke u lečenju, faze bolesti, da raspravljam o vrstama terapije i mogućnostima izlečenja. Ne zato što ne želim, već zato što nisam kompetentan. A, i ne umem, ne mogu, priznajem, nemam dovoljno snage, osećam se jako loše – možda ovo ne traba da pišem, nije pedagoški, ali je Kristina svakako veći borac od mene. I njeni roditelji, naravno. Ona ima snage da priča o svojoj bolesti, a ja nemam snage ni da poverujem da je moguće da jedno dete, moja učenica može da ima Hočkinov limfon.

Broj žiro računa je 205-9011005045465-11 Komercijalna banka

Devizni račun u Komercijalnoj banci RS35205903101941119806

Podaci za Western Union

Lela Denčić, Pertate
16232 Bošnjace
mobilni +381638551854

P. S. Setite se da ste iz svog džepa dali milion za Miladina Kovačevića, izdvojite makar sto dinara za Kristinu, biće dovoljno.
 

Ako ništa više, podelite blog, deljenjem se umnožava.