„Запамти шта ти кажем: овај смак света једино ће курве да преживе.”
Д. Ћосић, „Време смрти”
Пред нама је нови министар просвете, нове реформе, општа матура, дуално образовање и многобројне промене које ишчекују образовни систем који је годинама уназад урушаван. Много тога неваљашног треба променити. О великом броју проблема сам писао, за неке се назире решење, али постоје и они проблеми о којима се у многим школама ћути ради мира у кући. Међутим, ако нам је стало до образовања морамо и међ' нама издвојити жито од кукоља, и онда тако протребљени и пробрани кренути ка ведријем и смисленијем образовању. Бол болују многе школе у Србији, бол болују ником не казују – а кључни проблем лежи у наставницима који својим понашањем и делањем срозавају достојанство школе и професије. У принципу, реч је о несавесним колегама које бирају најперфидније начине да заврну систем; а признаћете – овакав какав је, а никакав је, није га тешко заврнути. У земљи у којој је свако крив, и нико није крив негује се сналажљивост, а не рад, и девиза – ти мени, ја теби – сви смо наши, па јаши. Да не бих много дуљио, укратко ћу пробати да сублимирам профил наставника који својим (не)радом шаље јасну проруку – до образовања ми је стало ко до лањског снега – ту сам да примим плату и уштипем што могу, док могу, а увек се нађе начина да могу. Отприлике, к'о да је реч о типском лику, садржи исте стереотипне карактеристике независносно од предмета који предаје и школе у којој ради.
1. Редовно касни на часове у просеку 10 минута.
2. За време наставе: оговара друге колеге; полемише са ученицима о разним малограђанским приликама и неприликама, прави спискове, увек се нађу некакви спискови, испитује ученике о занимању родитеља, неретко чита и новине, понекад, али понекад нешто и издиктира; уколико је он задужен за продају уџбеника, ученици морају имати књиге, јер од продаје истих има проценат, уколико није – ученици могу сва четири разреда завршити а да не знају како изгледа ни књига ни свеска.
3. Последње часове – пети и шести – углавном и не држи, ученици су слободни.
4. Када није у могућности да упише часове које не одржи, закаже наставу суботом, на пример – седам часова, од тога одржи два, остале часове упише.
5. Ученици имају оцене које пожеле.
6. Ученици немају никакво знање.
7. Ученици чији се родитељи баве неким важним занимањем – приватна пракса, привредници или функционери – имају увек оцену више злу не требало.
8. Уколико се сам наставник бави неким продуктивним занимањем, наравно, зна се – ученици су му главне муштерије.
9. Око оцене се затеже само у оним случајевима када родитељи нису на време изнели добру понуду – ти мени сад, ја ћу теби јуна.
10. Ако се неког посла лаће у школи, зна се – биће неке лове. Није то никад велика лова колико је такав тип наставника ситна душа.
11 Када узима боловање, обавезно га мења тетка, стрина или ујна – чланови уже или шире породице, уколико већ нису запослени у школи.
12.Ако је задужен да сакупља паре, на пример за уџбенике, сакупи од ученика новац септембра, књиге плати јануара. Неке и не плати.
13. Из школе телефонира и обавља приватне разговоре.
14. Ако има студента, нормално, књиге се фотокопирају у школи, а ако нема – увек се нађе нешто за фотокопирање.
15. Стручно усавршавање само ван града – по могућству бања или већи центар на два или више дана, због дневница пре свега и чистог ваздуха.
16. Увек је посебно заинтересован за организовање екскурзије ван земље, ипак – девизне дневнице нису за бацање.
17. На екскурзијама се бицепси и трицепси редовно демонстрирају, по који пут и будала – зна се – екскурзија служи да се и ученици и наставници забаве и опусте.
18. О себи има увек највише и најлепше мишљење – може он све то што други раде, али ето неће да ради – може му се.
19. Најближе сарађује са ученицима и родитељима искључиво у оним ситуацијама када је потребно да уруши интегритет колега које раде и које су спремне да му без устручавања кажу да је раван моралном испљувку. Дакле, манипулација par excellence и злоупотреба положаја која тешко може да се докаже, јер је читава његова активност усмерена ка развијању што перфиднијих стратегија, а све у циљу личног интереса. Кад уваља и друге у блато неће бити једини блатњав – води се том мишљу, па се самим тим и бави приватним животом како колега, тако и ученика.
20. Вечити је претендент на место директора. И ту је чвор, што би рекао Шекспир. Успева као несој да на овом нашем непочин-пољу опстане – увуче се сваком директору тако лагано, као паразит, јер рачуна – ломићу га његовим оружјем, и тако паразитира док не посише крв једном директору у нади да ће можда од те директорске крви и сам постати директор. Никад, наравно, не постане, али онда са једног пређе на другог... Међутим, заборавља на речи Виктора Игоа: Паразит једног џина биће, у најбољем случају, кепец. (Заборављају изгледа и директори да нису ни они увек џинови.)
И сада ће свако поставити здраворазумско питање – како је могуће да такви наставници опстају? Могуће је јер им систем то омогућава. У овом систему ниједан инспектор није обишао часове нставника који годинама са ученицима постиже просек оцена изнад 4,00; а има и оних који имају просек 5,00. Ниједан родитељ, сем једног случаја који је мени познат, није дошао у школу са питањем – како је могуће да моје дете има петицу из географије, а да не зна границе Србије? Ниједан родитељ, нити саветник, нити ико из Министарства просвете није поставио питање – како је могуће да ученици постижу овако слабе резултате, а да имају тако високе оцене? (Можда је и поставио, али у себи.)
На систем не можемо да се ослонимо, бар за сада. На савест бисмо можда и могли, ако је има, а ако је нема, ваљало би је пробудити и подсетити да ће и ово невреме једном проћи, и да ће након невремена наставници који су сами себи придали неко значење остати без значења. У међувремену ће бити осакаћене и упропашћене многе генерације, нажалост. Ваљало би да о свему овоме добрано поразмисли нови кабинет министра просвете.
Дакле, кудa ћемо неумивени и дрљави?
П. С. Изињавам се многим колегама за које знам да своје срце остављају на терену, али су невидљиве друштву, јер као што наш народ каже – говна најлакше испливају на површину.
За крај, у име свих честитих колега и делатника у васпитно-образовном систему подсећање на чувеног професора Ђурића који се по добру памти; и у име истих тих колега и ученика – пишем овај блог.
Током немачке окупације Београда у Другом светском рату, 1941. године, квислиншке власти затражиле су од свих виђенијих српских интелектуалаца да потпишу Апел српском народу којим се захтевао „ред и послушност” и „родољубље у борби против комуниста”. Једном приликом, ушавши у хол зграде Коларчевог универзитета и видевши да се унутра потписује Апел, Ђурић се хитро окренуо и пожурио ка излазу. Када га је један од колега, Милоје Милојевић, виђенији београдски композитор и диригент, зауставио и упозорио на могуће последице и упитао зашто одбија да потпише, професор Ђурић му је одговорио: „Лако је теби. Ти у дипле свираш, а ја студентима етику предајем!” Ове речи постале су временом један од симбола доследности у етичком ставу.
Дакле, мир се чува тако што се муљ разбистри, а светло упали, па се огледнемо.
Наставиће се...